Muzička diplomatija

Dolazak Njujorške filharmonije u Pjongjang događaj je kakav se ne pamti u istoriji „poslednje staljinističke zemlje na svetu”, kako zapadni mediji opisuju Severnu Koreju. Međutim, južno od granice koja deli zavađene susede na zajedničkom poluostrvu, američki državni sekretar Kondoliza Rajs hvalila je izvođenje Betovena na inauguraciji novog južnokorejskog predsednika. Muzički obrazovana šefovica američke diplomatije došla je da podrži prozapadnog predsednika Li Mjung Baka, koji zagovara čvrst stav prema Pjongjangu, i još pre polaska na azijsku turneju izrazila je sumnju u to da „slušanje Dvoržaka može nešto da promeni u Severnoj Koreji”.

U Velikom pozorištu istočnog Pjongjanga, gde se obično izvode opere sa temom borbe protiv imperijalističkog tlačitelja, njujorški orkestar održaće večeras koncert na zvaničan poziv Severne Koreje, zemlje koju je Vašington svrstavao u „osovine zla”. Dve zemlje nemaju diplomatske odnose.

Delegaciju od 300 muzičara Bi-Bi-Si opisuje kao najveće američko prisustvo na severnom delu poluostrva od Korejskog rata koji se završio 1953. Pjongjang je uložio veliki trud da bude dobar domaćin, pa čak nije bilo ni uobičajenih antiameričkih protesta na ulicama, rekao je Asošiejtid presu izvršni direktor Filharmonije Zarin Mehta, rođeni brat čuvenog dirigenta Zubina Mehte.

Američka administracije je odobrila ovo gostovanje orkestra, koje je izazvalo različite komentare. Po jednima, to će makar biti prilika da Severnokorejci čuju nešto iz spoljašnjeg sveta, dok drugi smatraju da je koncert propagandni poen za Kim Džong Ila i da je Pjongjangu ukazano poštovanje koje ne zaslužuje.

Američki predstavnik u pregovorima šestorke za denuklearizaciju Severne Koreje Kristofer Hil podržao je ovu „simfonijsku diplomatiju” kao signal da je Sever „počeo da izlazi iz ljušture”. Ako im se ne sviđa ono što govorimo, možda im se svidi kako sviramo, rekao je Hil.

SAD imaju dug istorijat „ekskurzija” kojima se topi led na politički nezgodnom terenu, podseća Bi-Bi-Si.

Renomirani orkestar, koji po ocenama analitičara predstavlja oličenje američkih vrednosti i „blage sile”, tokom hladnog rata imao je ulogu kulturnog emisara, gostujući u Sovjetskom Savezu i zemljama njegovim „satelitima”.

Koncert će, na insistiranje Njujorške filharmonije, početi američkom himnom, a na programu su, pored ostalih, dela Dvoržaka i Geršvina.

Da bi koncert bio dostupan što većem broju građana, gosti su tražili da se prenosi preko televizije, što su vlasti prihvatile.

Događaj je izazvao poređenja sa „pingpong diplomatijom” između SAD i Kine 1971, kada su američki stonoteniseri pozvani u Kinu kao prva grupa Amerikanaca koja je kročila u zemlju od komunističkog prevrata. Godinu dana kasnije Ričard Nikson je otišao u istorijsku posetu Pekingu.

J. K.