Talasi izbeglica mogući iz još tri pravca

U Nemačkoj i Švedskoj gore migrantski kampovi, Hrvatska i Slovenija razmenjuju diplomatske šamare zbog prebacivanja izbeglica iz jedne države u drugu, podižu se ograde na granicama, angažuju dodatne policijske i vojne snage u zemljama u koje su nekada građani EU ulazili samo s ličnom kartom. Evropa već gubi tlo pod nogama pred talasom migranata, ali onespokojava to što stručnjaci upozoravaju da je ovo tek početak, navedeno je u članku objavljenom u „Njujork tajmsu”. Broj izbeglica koje žele da se domognu Starog kontinenta ne treba meriti stotinama hiljada, već milionima, napisao je nedavno na svom tviter nalogu Donald Tusk, predsednik Evropskog saveta. Iako smo već sa neverovatnih 60 miliona izbeglih i raseljenih u svetu dosegli brojku prvi put zabeleženu u istoriji, prognoze kažu da smo, u stvari, tek na početku te crne statistike i da će u godinama koje dolaze broj izbeglih rasti. Ne nazire se kraj ratnih sukoba u Siriji ili Avganistanu, neizvesno je hoće li militantne grupe koje haraju Bliskim istokom i severnom Afrikom, poput Islamske države ili Boko Harama, konačno biti zbrisane ili će, naprotiv, još više ojačati, a tek je na dugom štapu kada će u zemljama godinama razaranim unutrašnjim i spoljnim ratovima i sukobima poput Iraka, na primer, biti moguće voditi normalan, pristojan život. 

Ključa i u onim zemljama iz kojih do sada u Evropu nije dolazio značajniji broj izbeglica. U članku u „Njujork tajmsu“ konstatuje se da za svoju bezbednost strahuje oko pet miliona egipatskih Kopta, hrišćanske verske grupe, budući da situacija u Egiptu postaje sve više neprijateljska po njih. Svakodnevno se pogoršava položaj stanovnika u Jemenu, gde vlada hronična nestašica hrane i lekova uz stalno bombardovanje iz Saudijske Arabije, dok bi, prema jednom Galupovom istraživanju, čak četvrtina Nigerijaca zbog loše ekonomske situacije otišla iz svoje domovine u Evropu.

Letošnje epizode masovnog egzodusa nevoljnika ka Evropi, zaključuje se u „Njujork tajmsu“ , pokazale su im da to sad i mogu da učine i priključe se ogromnom izbegličkom talasu koji je već usekao svoj nimalo lak put ka Starom kontinentu. Na ovaj spisak potencijalnih izbegličkih žarišta dodate su i zemlje kojima prete prirodne katastrofe, poput onih u Bengalskom zalivu. Globalno otopljavanje i podizanje nivoa mora dovelo je do toga da bi bio dovoljan jedan tajfun da iseli milione stanovnika Bangladeša i učini njihovu zemlju nenastanjivom.

Ono što je novina ovog izbegličkog talasa, najvećeg u Evropi od završetka Drugog svetskog rata, jeste raznovrsnost zemalja iz kojih izbeglice dolaze i različitost problematičnih situacija od kojih su pobegle. Oni beže iz zemalja u kojima su se svi šavovi vlasti i obrisi države pretvorili u paramparčad posle „uvođenja demokratije“ i različitih intervencija zapadnih sila, poput Iraka, Avganistana, Sirije. Beži se od loše ekonomske situacije i strahovlade Boko Harama u Nigeriji, diktature u Eritreji, građanskog rata u Kongu, siromaštva u Senegalu... Hoće li Evropa znati bolje da odgovori na ovaj istorijski izazov od podizanja ograda i paljenja izbegličkih kampova?

Mišljenja su podeljena dok se čeka da zaživi sistem kvota.