O (ne)pismenosti srpske nacije

U dva-tri na­pi­sa ob­ja­vlje­na u ovoj ru­bri­ci iz pe­ra kom­pe­tent­nih po­zna­va­la­ca pro­ble­ma­ti­ke te­ma je pi­sme­nost, od­no­sno ne­pi­sme­nost kod nas. Auto­ri su skep­tič­ni u po­gle­du da­ljeg una­pre­đe­nja, pa čak i odr­ža­nja sa­da­šnjeg ni­voa pi­sme­no­sti srp­skog na­ro­da. Lju­di se iz­gle­da mi­re sa ne­pi­sme­no­šću, kao i uop­šte sa ne­kul­tu­rom kao du­hov­nim sta­njem kod nas. Na sva­kom ko­ra­ku čo­vek je su­o­čen sa pri­me­ri­ma ja­va­šlu­ka, ne­bri­ge, ne­ma­ra, te ba­ha­to­sti u po­na­ša­nju i dru­gih zna­ko­va men­tal­ne de­pre­si­je, aso­ci­jal­no­sti, mo­ral­nog im­be­ci­li­zma itd. Ni u je­zi­ku se ne oče­ku­je ni­šta bo­lji od­nos pre­ma re­du i ra­di­no­sti.  
„Ne­pi­sme­nost i po­lu­pi­sme­nost” – upo­zo­ra­va prof. V. Br­bo­rić – „da­nas je vi­še ne­go oči­gled­na, ali je sve ma­nje onih ko­ji­ma to sme­ta.“ Na pr­vi po­gled čud­no je da na­rod sa naj­lak­šim pra­vo­pi­som na sve­tu ima te­ško­ća sa pi­sme­no­šću. Je­dan od za­klju­ča­ka bio bi – i je­ste u tek­sto­vi­ma o ko­ji­ma je reč – da je na­še škol­stvo ta­ko sla­bo i ne­u­re­đe­no da po­la­zni­ci ne do­bi­ja­ju ni­ka­kva kva­li­tet­na zna­nja, pa ni ona ko­ja se ti­ču ele­men­tar­ne pi­sme­no­sti. Br­bo­ri­će­va is­tra­ži­va­nja, na­ža­lost, ne­po­bit­no po­ka­zu­ju da škol­ski si­stem i ni­je da­le­ko od ovo­ga što us­tvr­di­smo. Uči­te­lji, pa čak i na­stav­ni­ci je­zi­ka, ni­su do­volj­no do­bro obra­zo­va­ni za du­žno­sti ko­je oba­vlja­ju. U si­tu­a­ci­ji ka­da se sa ku­plje­nom di­plo­mom i do­brim ve­za­ma si­gur­ni­je do­bi­ja me­sto u ško­li ne­go sa do­brim pre­po­ru­ka­ma pro­fe­so­ra sim­bo­li­zo­va­nim u oce­na­ma u in­dek­su – ni­ka­kav se bo­lji­tak ne mo­že oče­ki­va­ti ni u sko­roj bu­duć­no­sti. 
 „Ve­ći­na lju­di” – pi­še prof. R. Dra­gi­će­vić – „že­li da se iz­ra­ža­va u skla­du sa nor­mom ma­ter­njeg je­zi­ka, jer je ne­go­van je­zič­ki iz­raz od­u­vek bio ogle­da­lo obra­zo­va­no­sti i pre­sti­ža.“ I da­lje: „Lju­di se tru­de da una­pre­đu­ju svo­ju je­zič­ku kul­tu­ru i taj pro­ces se na­sta­vlja i na­kon za­vr­še­nog ško­lo­va­nja. Ni­ko od nas ni­je do­volj­no je­zič­ki obra­zo­van da ne bi mo­gao i da­lje ra­di­ti na una­pre­đi­va­nju svo­je je­zič­ke kul­tu­re, jer je sa­vr­šen je­zič­ki iz­raz ne­do­sti­žni ide­al.“ Sva­ka­ko, ško­la je sa­mo je­dan od ob­li­ka sti­ca­nja zna­nja i spo­sob­no­sti ljud­skih. Ni­su uza­lud sta­ri­ji gra­ma­ti­ča­ri pre­po­ru­či­va­li da se či­ta­ju do­bra knji­žev­na de­la, jer je u nji­ma, sem sli­ke ži­vo­ta, sa­dr­žan i naj­u­zor­ni­ji je­zik sva­kog na­ro­da. Onaj ko­ga pri­vla­či i uz­bu­đu­je knji­žev­nost, ne mo­že pro­ći ni mi­mo je­zi­ka ko­jim je ona pi­sa­na. Ta­ko se sti­če i (što bi re­kli sta­ri) „ugla­đa­va” i je­zik po­je­din­ca. 
No va­lja se se­ti­ti da ni­su svi sklo­ni či­ta­nju i slu­ša­nju le­pe re­či, ni­ti ih za­ni­ma da se upo­zna­ju sa vi­šim ob­li­ci­ma bi­lo prak­tič­nog bi­lo du­hov­nog ži­vo­ta. Ta­kvi po­je­din­ci vr­lo ra­do po­se­žu za kri­ti­kom i ne­gi­ra­njem sve­ga što je iz­nad nji­ho­vog sto­ma­ka. Kul­tu­ra, čak i u naj­e­le­men­tar­ni­jim vi­do­vi­ma, nji­ma je stra­na. Lep ma­nir i iz­raz ni­je im do­volj­no jak da po­ni­ze sa­go­vor­ni­ka ili uz­dig­nu se­be, da da­ju iz­ra­za za­do­volj­stvu zbog si­to­sti i vi­so­kog na­po­na te­le­sne sna­ge. Ugla­đen go­vor do­ži­vlja­va­ju kao sla­bost, a do­te­ran na­čin pi­sa­nja – kao ne­po­treb­no ro­bo­va­nje dog­mi. „Mno­go ko­ri­sni­ka dru­štve­nih mre­ža” – opo­mi­nje R. Mar­ko­vić – „ne­ma ni ele­men­tar­nu je­zič­ku kul­tu­ru. Ume­sto da se po­tru­de da je stek­nu ili una­pre­de, oni se za­la­žu za pra­va ne­pi­sme­nih...“ 
„Pre­ja­ka je slo­bo­da ne­zna­la­štva, pre­jak za­mah neo­d­go­vor­no­sti”, oštro pro­te­stu­je M. Da­noj­lić. „Na­uč­ne i pro­svet­ne usta­no­ve po­vla­če se pred ne­zna­li­ca­ma ili su pa­le pod nji­ho­vu vlast.“ I ne sa­mo to, ne­go je ne­zna­lač­ka i ig­no­rant­ska ru­ka po­se­gla da in­sti­tu­ci­o­nal­no uni­šti ško­lu i na­u­ku, ba­civ­ši je pod op­šti ki­šo­bran ko­rup­ci­je i ne­po­ti­zma. Dok mi ja­di­ku­je­mo nad sud­bi­nom na­u­ke i kul­tu­re, na­uč­ne i pro­svet­ne usta­no­ve pu­ne se ne­spo­sob­ni­ma i ne­do­u­če­ni­ma, ko­ji sve vi­še di­žu gla­vu i pre­u­zi­ma­ju vlast (Po­zna­jem di­rek­to­ra ško­le ko­ji isme­va za­kon pro­da­ju­ći rad­na me­sta u svo­joj ško­li za do­bre pa­re, i čak po­ma­žu­ći pla­ti­ša­ma da ku­pe di­plo­me. Po­zna­jem mla­dog čo­ve­ka, na dru­goj stra­ni, ko­ji se za­re­kao da će ste­ći di­plo­mu ne pro­či­tav­ši ni je­dan je­di­ni red iz pro­pi­sa­ne struč­ne li­te­ra­tu­re, ni­ti po­se­tiv­ši i je­dan čas pre­da­va­nja.) 
Šta u ta­kvim pri­li­ka­ma va­lja da či­ni ne­ka­da vi­đen, a da­nas po­ni­žen i na mar­gi­ne sa­te­ran gra­ma­ti­čar i je­zič­ki nor­ma­ti­vi­sta? Da li da se pre­da i da či­sto for­mal­no, lo­ve­ći ho­no­ra­re, „pro­pi­su­je” pi­šu­ći ne­kom­pen­tent­ne udž­be­ni­ke je­zi­ka i kom­pli­ko­va­ne i ne­či­tlji­ve pra­vo­pi­sne pri­ruč­ni­ke – ka­kvi ko­la­ju po knji­ža­ra­ma i pu­ne i ona­ko pre­pu­ne deč­je tor­be pa­pi­ri­ma ko­je ma­li­ša­ni, pri­ti­snu­ti de­se­ti­na­ma ki­lo­gra­ma pa­pi­ra, če­sti­to i ne gle­da­ju – naj­vi­še za­to što im se ne nu­de u ko­li­či­na­ma ko­je je mo­gu­će sa­vla­da­ti? 
Ono što naj­hit­ni­je va­lja uči­ni­ti je­ste kon­ci­pi­ra­ti pro­gra­me i iz­ra­di­ti udž­be­ni­ke i pri­ruč­ni­ke ko­ji pri­sto­je lju­di­ma, a ne di­no­sa­u­ru­si­ma... 
Ov­de na pr­vom me­stu mi­slim na pra­vo­pis, ko­ji za sa­da na ne­ko­li­ko sto­ti­na stra­ni­ca nu­di hi­lja­de pra­vi­la ko­je ni­ko živ ne mo­že, a ni­ko pa­me­tan ne­će da uči na­pa­met. Va­lja se da­kle sa di­no­sa­u­ru­skog vra­ti­ti na pra­vo­pis naj­lak­ši na sve­tu, ka­ko ga je za­mi­slio i u na­sle­đe osta­vio ge­ni­jal­ni Vuk, a ko­ji su bu­kval­no upro­pa­sti­li „uče­ni” pro­fe­so­ri utr­ku­ju­ći se ko će se sna­žni­je na­met­nu­ti sve­tu svo­jim go­le­mim „zna­njem”.
*Pro­fe­sor Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du (u pen­zi­ji)