U jazbini ludaka i lutkica

Prema motivima alegorijske pripovetke „Aska i Vuk“ Ive Andrića prvo je perom Đorđa Milosavljevića napisana drama „Igra u tami“ koju je na pozorišne daske postavio reditelj Jug Radivojević. Onda je po toj pozorišnoj predstavi rađen ovaj istoimeni dugometražni igrani film sa kojim sada Radivojević kao reditelj debituje u formi celovečernjeg bioskopskog filma.

 I dok se Andrić bavi pobedom životne volje i umetnosti nad svakim zlom čak i nad smrću, kod pisca Milosavljevića stvari stoje nešto drugačije. Aska jeste (nekako) natrčala na Vuka, ali to nije vuk iz šume, već Vuk što mašta o estradi, surovi Vuk iz porodice koja se bavi trgovinom ljudima. U tom smislu, „Igra u tami“ dobija obrise onoga što se zove film sa društvenim angažmanom, što nije za potcenjivanje.

 Za razliku od Andrićeve Aske, te neposlušne ovčice nemirnog duha i nesputane umetničke prirode, što je pred strašnim vukom plesala za život, Radivojevićeva odnosno Milosavljevićeva Aska nema jasan „bekgraund“ niti čvršću motivaciju za situaciju u kojoj se još tokom najavne špice našla. To da je ona devojka koja nikada nije videla more te se valjda otuda našla u mraku, na putu u nepoznato u kolima sa mladićem kojeg malo poznaje, nije dovoljno da bi se gledalac ubedio da počne da veruje njenim suzama. Srećom, Tamara Dragićević i svojom pojavom i svojom izvedbom lika Aske, uspeva da „ispegla“ te početne scenarističke neravnine i da sve ono što se kasnije u drami događa učini dovoljno ubedljivim i prihvatljivim.  Lik Rade (odlična Borka Tomović), druge žrtve seks-trafikinga ,„starosedeoca“ te jazbine ludaka i lutaka, temeljnije je napisan i mnogo čvršće motivisan i samim tim znatno je uverljiviji...

 U ovoj priči o trgovini ljudima i prisilnoj prostituciji, centralne ličnosti su ipak dva brata: zli Vuk (Viktor Savić) i još gori, mahniti Obrad (Vuk Kostić, ujedno i producent filma), koji uz posrnulu majku-alkoholičarku (Vladica Milosavljević) i „očinsku figuru“ korumpiranog policajca (Nenad Nenadović), negde na crnogorskom primorju drže brlog od javne kuće. Zapravo, surovi a bedni kazamat za „zalutale ovčice“ koje se tu, kao polovna roba, prodaju i preprodaju za male pare.

Koliko do juče surovi i opasni Vuk uverljivog Viktora Savića „podvija rep“ i pred lepotom Askine igre i pred pomisli da će se konačno ostvariti njegova davna želja da postane estradni menadžer. U iznenada stvorene pukotine njegove mračne duše useljava se i čuđenje i radoznalost i divljenje, pa i obrisi nečeg što se zove ljubav...

 Nasuprot njemu je brat Obrad Vuka Kostića, čija igra na trenutke asocira na pomahnitalu verziju Marlona Branda u liku Stenlija Kovalskog iz „Tramvaja zvani želja“. I Savić i Kostić čvrsto nose ovaj Radivojevićev film čijem dramskom koloritu svoj pečat i doprinos daje i Igor Damnjanović, u liku komšije Albanca Fadilja što mu je poslovni sektor dilovanje droge...

 Atmosferi klaustrofobije u toj jazbini straha i nesreće iz koje nema povratka doprineo je svojim snimateljskim majstorstvom direktor fotografije Miloš Kodemo. Sledeći Radivojevićeve zamisli i želje u načinu kadriranja, Kodemo kamerom iz ruke i sa čestim krupnim planovima stavlja snažne akcente i na spoljašnje, ali i unutrašnje promene stanja filmskih likova. Zapažena je i montaža Aleksandra Panova i originalna muzika Ivana Kljajića...

 Film „Igra u tami“ na sasvim dobar način pokazuje da iskusni pozorišni reditelj i te kako ume da razmišlja i na filmski način. Zato ne bi bilo dobro da mu ovo ostane prvi i poslednji dugometražni igrani film za gledanje u bioskopima.