У јазбини лудака и луткица

Према мотивима алегоријске приповетке „Аска и Вук“ Иве Андрића прво је пером Ђорђа Милосављевића написана драма „Игра у тами“ коју је на позоришне даске поставио редитељ Југ Радивојевић. Онда је по тој позоришној представи рађен овај истоимени дугометражни играни филм са којим сада Радивојевић као редитељ дебитује у форми целовечерњег биоскопског филма.

 И док се Андрић бави победом животне воље и уметности над сваким злом чак и над смрћу, код писца Милосављевића ствари стоје нешто другачије. Аска јесте (некако) натрчала на Вука, али то није вук из шуме, већ Вук што машта о естради, сурови Вук из породице која се бави трговином људима. У том смислу, „Игра у тами“ добија обрисе онога што се зове филм са друштвеним ангажманом, што није за потцењивање.

 За разлику од Андрићеве Аске, те непослушне овчице немирног духа и неспутане уметничке природе, што је пред страшним вуком плесала за живот, Радивојевићева односно Милосављевићева Аска нема јасан „бекграунд“ нити чвршћу мотивацију за ситуацију у којој се још током најавне шпице нашла. То да је она девојка која никада није видела море те се ваљда отуда нашла у мраку, на путу у непознато у колима са младићем којег мало познаје, није довољно да би се гледалац убедио да почне да верује њеним сузама. Срећом, Тамара Драгићевић и својом појавом и својом изведбом лика Аске, успева да „испегла“ те почетне сценаристичке неравнине и да све оно што се касније у драми догађа учини довољно убедљивим и прихватљивим.  Лик Раде (одлична Борка Томовић), друге жртве секс-трафикинга ,„староседеоца“ те јазбине лудака и лутака, темељније је написан и много чвршће мотивисан и самим тим знатно је уверљивији...

 У овој причи о трговини људима и присилној проституцији, централне личности су ипак два брата: зли Вук (Виктор Савић) и још гори, махнити Обрад (Вук Костић, уједно и продуцент филма), који уз посрнулу мајку-алкохоличарку (Владица Милосављевић) и „очинску фигуру“ корумпираног полицајца (Ненад Ненадовић), негде на црногорском приморју држе брлог од јавне куће. Заправо, сурови а бедни казамат за „залутале овчице“ које се ту, као половна роба, продају и препродају за мале паре.

Колико до јуче сурови и опасни Вук уверљивог Виктора Савића „подвија реп“ и пред лепотом Аскине игре и пред помисли да ће се коначно остварити његова давна жеља да постане естрадни менаџер. У изненада створене пукотине његове мрачне душе усељава се и чуђење и радозналост и дивљење, па и обриси нечег што се зове љубав...

 Насупрот њему је брат Обрад Вука Костића, чија игра на тренутке асоцира на помахниталу верзију Марлона Бранда у лику Стенлија Ковалског из „Трамваја звани жеља“. И Савић и Костић чврсто носе овај Радивојевићев филм чијем драмском колориту свој печат и допринос даје и Игор Дамњановић, у лику комшије Албанца Фадиља што му је пословни сектор диловање дроге...

 Атмосфери клаустрофобије у тој јазбини страха и несреће из које нема повратка допринео је својим сниматељским мајсторством директор фотографије Милош Кодемо. Следећи Радивојевићеве замисли и жеље у начину кадрирања, Кодемо камером из руке и са честим крупним плановима ставља снажне акценте и на спољашње, али и унутрашње промене стања филмских ликова. Запажена је и монтажа Александра Панова и оригинална музика Ивана Кљајића...

 Филм „Игра у тами“ на сасвим добар начин показује да искусни позоришни редитељ и те како уме да размишља и на филмски начин. Зато не би било добро да му ово остане први и последњи дугометражни играни филм за гледање у биоскопима.