Put do Evrope vodi preko stomaka

Srbija je svetska kolevka vegetarijanstva. Na ovom prostoru, naime, i na teritoriji današnje Bugarske živelo je izvesno tračansko pleme, prvo koje se, ako je verovati apsolutnoj sveznalici i prevejanom lažovu internetu, uzdržavalo od mesa i živelo isključivo na medu, mleku i siru: mora da je to poslednji put da je neko u ovom delu sveta živeo na medu i mleku, umesto da oni budu samo sinonim za nedostižno blagostanje.

Kad bismo još za ozbiljno uzeli i staru priču da su Srbi „jeli viljuškama i noževima, i to zlatnim, dok su ostali u Evropi i dalje kidali hranu rukama i zubima”, ispalo bi da svet ili barem ovaj kontinent našim krajevima duguje zahvalnost za sve bolje navike za trpezom. O srpskom rafinmanu svedoči i to što je, kako je nedavno objavio „Politikin zabavnik”, ćevap u Beograd stigao tek devet godina nakon valcera. Istina, redosled prioriteta nam ume biti pomalo zbrkan pošto smo i engleskog diplomatskog poslanika, prema čuvenom zapažanju Borislava Pekića, dobili pre engleskog klozeta – onog koji se služi blagodetima tekuće vode. Ali, po svojim vegetarijanskim korenima Balkan je ipak avangarda za engleske dame i džentlmene, koji sad slede taj uzor, pa je pre nekoliko meseci ministarka za poljoprivredu britanske vlade u senci, po sopstvenom priznanju militantna veganka Keti Mekarti, poručila kako bi trebalo povesti javnu kampanju da se prestane jesti meso, koje bi se prema njenoj oceni moralo smatrati opasnošću po zdravlje podjednakom duvanu.

Pod pritiskom brojnih negativnih komentara, Mekartijeva je kasnije uzmakla, pojašnjavajući da ne očekuje da se svet preokrene samo zato što je ona stupila na funkciju i da prihvata postojanje mesne industrije, od koje traži samo najbolje standarde za dobrobit životinja i životne sredine. Ali, prekasno. U njenim rečima kao da se već nazreo novi svet u kojem bi država – malo radi spasavanja građana a više kako bi poštedela svoj budžet, opterećen zdravstvenim izdacima – na uštrb individualnog prava izbora eliminisala svaki veći medicinski rizik, pa i meso, barem crveno, prokazano da je kancerogeno. U toj viziji, umesto kamere za nadzor, amblematski instrument novog totalitarizma je magnetna rezonanca.

Ispostavilo se da – pre nego Ibarskom magistralom, koju će zbog silnih pečenjara duž druma proglasiti ne samo saobraćajnom nego i onkološkom crnom tačkom – put do Evrope, kao i do muškarčevog srca, kako kaže stara izreka, vodi i preko stomaka. Vegetarijanstvo je možda ovde začeto, ali sad nam valja sustizati Zapad, gde je ono sve popularnije, kao i Istok, gde se u mnogim krajevima odavno primenjuje iz religijskih pobuda.

Indija je zapravo zemlja s procentualno najvećim brojem vegetarijanaca. Međutim, vegetarijanski obziri se mnogima čine kao tipični „problemi Prvog sveta”, odnosno bogatih zemalja. Srećnici koji u njima žive imaju luksuz da ih muči pomisao na prava životinja koje snabdevači mesa uzgajaju u jezivim uslovima – u Srbiji se, na primer, više brine zbog toga što nam celokupno stočarstvo odumire. Tamo su nesrećni zato što farme životinja uništavaju životnu sredinu i emituju gasove staklene bašte, ovde bi mnogi bili srećni da industrija najzad proradi, koliko god zagađivala. U razvijenim zemljama protestuju zbog prava radnika u mesnoj industriji, u siromašnijim delovima sveta bi za početak bili zadovoljni bilo kakvim poslovima. Na Zapadu se mrko gleda na to što preterani unos mesa povećava zdravstvene troškove nacije, drugde se panično gleda kako naći bilo šta za jelo da se ne bi umrlo od gladi, jer zdrav pokojnik, bez prerađevina crvenog mesa ali i bez ičega drugog u crevima, ne vredi biti.

Jedan lanac restorana brze hrane u Americi čak i sprema salatu od kore šargarepe i ostalih otpadaka, koja je hit među onima zgroženim bacanjem hrane pored toliko gladnih usta. Taj delikates, da bi zadovoljio poriv za skromnošću svojih obožavatelja, čak ima i nisku cenu. U međuvremenu, i u Sjedinjenim Državama, o manje dobrostojećim zemljama da se ne govori, još je mnogo onih koji otpatke hrane jedu potpuno besplatno, snabdevajući se njima iz kontejnera.

Ne valja biti zavidljiv prema Zapadu zbog toga što je u poziciji da se muči svim ovim brigama, koje jesu legitimne. Ali, i tamo ima kritičara koji smatraju da su vegetarijanci i njihove podgrupe, poput vegana i fruktarijanaca, ponekad previše uljuljkani u samozadovoljstvo, da su prenebregli istinski aktivizam, kojim bi pokušali da utiču na društvene probleme u vezi s mesnom industrijom, i da su politički angažman zamenili „životnim stilom”, šepurenjem ličnom moralnom ispravnošću koji su pretpostavili pokušajima da promene stvari za opšte dobro.

Ima nekog konzervativnog impulsa u savremenom vegetarijanstvu, koliko god ono bilo popularno među levičarima. Uzdržavanje od mesa se u devetnaestom veku često puritanski zagovaralo uz apstinenciju od seksa, cigareta i alkohola i ostalog što, smatralo se, zagađuje i telo i duh. Predočavao se, u nečemu veoma nalik žalu za „plemenitim divljakom uništenim grešnom civilizacijom”, primer plemena čiji su pripadnici zdravi tobož zato što meso jedu sirovo – mnogi danas veruju da kuvanje ubija najzdravije sastojke namirnica i da u stomake treba pripustiti neke od bakterija kojima je tu prirodno mesto, sjediniti se s Majkom prirodom u svim njenim vidovima, pa i u tom neuglednom mikroskopskom ovaploćenju. Inkarnaciji se u zube ne gleda, već je zubima treba izmrviti i u stomak proslediti.

Želja za simbiozom s prirodom ne ostavlja ni savremene vegetarijance, naročito, valjda, onaj ogranak fruktarijanaca kojem bi pristajao naziv „isaknjutnovci” pošto jedu isključivo ono što samo padne sa stabla ili stabljike da ne bi povredili ta bića živa kao što su to i ljudi. Uostalom, paganska predanja kažu da su nam u zlatnom dobu ljudskog roda, dok je čovek još bio čiste duše i u zdravlju, sreći i harmoniji živeo stotinama godina, plodovi sami padali u krilo, dok Biblija poučava kako su sve nevolje počele kada su Adam i Eva ubrali jabuku s pogrešnog stabla.