Пут до Европе води преко стомака

Србија је светска колевка вегетаријанства. На овом простору, наиме, и на територији данашње Бугарске живело је извесно трачанско племе, прво које се, ако је веровати апсолутној свезналици и превејаном лажову интернету, уздржавало од меса и живело искључиво на меду, млеку и сиру: мора да је то последњи пут да је неко у овом делу света живео на меду и млеку, уместо да они буду само синоним за недостижно благостање.

Кад бисмо још за озбиљно узели и стару причу да су Срби „јели виљушкама и ножевима, и то златним, док су остали у Европи и даље кидали храну рукама и зубима”, испало би да свет или барем овај континент нашим крајевима дугује захвалност за све боље навике за трпезом. О српском рафинману сведочи и то што је, како је недавно објавио „Политикин забавник”, ћевап у Београд стигао тек девет година након валцера. Истина, редослед приоритета нам уме бити помало збркан пошто смо и енглеског дипломатског посланика, према чувеном запажању Борислава Пекића, добили пре енглеског клозета – оног који се служи благодетима текуће воде. Али, по својим вегетаријанским коренима Балкан је ипак авангарда за енглеске даме и џентлмене, који сад следе тај узор, па је пре неколико месеци министарка за пољопривреду британске владе у сенци, по сопственом признању милитантна веганка Кети Мекарти, поручила како би требало повести јавну кампању да се престане јести месо, које би се према њеној оцени морало сматрати опасношћу по здравље подједнаком дувану.

Под притиском бројних негативних коментара, Мекартијева је касније узмакла, појашњавајући да не очекује да се свет преокрене само зато што је она ступила на функцију и да прихвата постојање месне индустрије, од које тражи само најбоље стандарде за добробит животиња и животне средине. Али, прекасно. У њеним речима као да се већ назрео нови свет у којем би држава – мало ради спасавања грађана а више како би поштедела свој буџет, оптерећен здравственим издацима – на уштрб индивидуалног права избора елиминисала сваки већи медицински ризик, па и месо, барем црвено, проказано да је канцерогено. У тој визији, уместо камере за надзор, амблематски инструмент новог тоталитаризма је магнетна резонанца.

Испоставило се да – пре него Ибарском магистралом, коју ће због силних печењара дуж друма прогласити не само саобраћајном него и онколошком црном тачком – пут до Европе, као и до мушкарчевог срца, како каже стара изрека, води и преко стомака. Вегетаријанство је можда овде зачето, али сад нам ваља сустизати Запад, где је оно све популарније, као и Исток, где се у многим крајевима одавно примењује из религијских побуда.

Индија је заправо земља с процентуално највећим бројем вегетаријанаца. Међутим, вегетаријански обзири се многима чине као типични „проблеми Првог света”, односно богатих земаља. Срећници који у њима живе имају луксуз да их мучи помисао на права животиња које снабдевачи меса узгајају у језивим условима – у Србији се, на пример, више брине због тога што нам целокупно сточарство одумире. Тамо су несрећни зато што фарме животиња уништавају животну средину и емитују гасове стаклене баште, овде би многи били срећни да индустрија најзад проради, колико год загађивала. У развијеним земљама протестују због права радника у месној индустрији, у сиромашнијим деловима света би за почетак били задовољни било каквим пословима. На Западу се мрко гледа на то што претерани унос меса повећава здравствене трошкове нације, другде се панично гледа како наћи било шта за јело да се не би умрло од глади, јер здрав покојник, без прерађевина црвеног меса али и без ичега другог у цревима, не вреди бити.

Један ланац ресторана брзе хране у Америци чак и спрема салату од коре шаргарепе и осталих отпадака, која је хит међу онима згроженим бацањем хране поред толико гладних уста. Тај деликатес, да би задовољио порив за скромношћу својих обожаватеља, чак има и ниску цену. У међувремену, и у Сједињеним Државама, о мање добростојећим земљама да се не говори, још је много оних који отпатке хране једу потпуно бесплатно, снабдевајући се њима из контејнера.

Не ваља бити завидљив према Западу због тога што је у позицији да се мучи свим овим бригама, које јесу легитимне. Али, и тамо има критичара који сматрају да су вегетаријанци и њихове подгрупе, попут вегана и фруктаријанаца, понекад превише уљуљкани у самозадовољство, да су пренебрегли истински активизам, којим би покушали да утичу на друштвене проблеме у вези с месном индустријом, и да су политички ангажман заменили „животним стилом”, шепурењем личном моралном исправношћу који су претпоставили покушајима да промене ствари за опште добро.

Има неког конзервативног импулса у савременом вегетаријанству, колико год оно било популарно међу левичарима. Уздржавање од меса се у деветнаестом веку често пуритански заговарало уз апстиненцију од секса, цигарета и алкохола и осталог што, сматрало се, загађује и тело и дух. Предочавао се, у нечему веома налик жалу за „племенитим дивљаком уништеним грешном цивилизацијом”, пример племена чији су припадници здрави тобож зато што месо једу сирово – многи данас верују да кување убија најздравије састојке намирница и да у стомаке треба припустити неке од бактерија којима је ту природно место, сјединити се с Мајком природом у свим њеним видовима, па и у том неугледном микроскопском оваплоћењу. Инкарнацији се у зубе не гледа, већ је зубима треба измрвити и у стомак проследити.

Жеља за симбиозом с природом не оставља ни савремене вегетаријанце, нарочито, ваљда, онај огранак фруктаријанаца којем би пристајао назив „исакњутновци” пошто једу искључиво оно што само падне са стабла или стабљике да не би повредили та бића жива као што су то и људи. Уосталом, паганска предања кажу да су нам у златном добу људског рода, док је човек још био чисте душе и у здрављу, срећи и хармонији живео стотинама година, плодови сами падали у крило, док Библија поучава како су све невоље почеле када су Адам и Ева убрали јабуку с погрешног стабла.