Nisam se u Lajkovcu belog 'leba baš najeo

U ovogodišnjem „Kolu” Srpska književna zadruga objavila je novi roman Radovana Belog Markovića (1947) pod naslovom „Putnikova ciglana”. Jedan od junaka romana je i „mnimi literata R. B. Marković”, za koga autor kaže da je upravo onakav spisatelj kakav, u ćelijskom poimanju, spisatelj i treba da bude: magleni pojav o kojemu se sleganjem ramena najvećma kazuje, neomrznut ni izbliza toliko koliko se vikalo na njega...

Zašto u podnaslovu romana – „Zaludno pletivo”, da li smo došli do tačke kada je sve obesmišljeno?

„Krajnja zaključenja” čitaocima bih prepustio, ali ne vidim, s književne strane, ništa rđavo u romanu o „zalud-pleteniju” jednog romana, tim pre što čovek i inače retko domašuje svoju zamisao, čime se unekoliko i opravdava odavanje počasti „poginulom piscu” – na poprištu bitke za koju se unapred moglo znati da će biti izgubljena... Nastojao sam da mnimog literatu, R. B. Markovića, i ćelijanskog istoristu, emerit-učitelja, g. Sretena, mog romana „glavne” junake, zadržim u književnom okviru stvari koju zastupaju. Takozvani objektivni sud, o ljudima i dobu, nemogućnim mi se učinio, kako sa stanovišta istorije tako i sa stanovišta lepog knjižestva, tim pre što su i imenovani junaci, vekom i svetom, zaludno prominuli, prvi: ponad svog romana, koji se već u zasnovu „razromanio”, a drugi: pribirajući „fiše” – za „Ispravnu istoriju” jednog sela koje se, u doslovnom smislu, udaljavalo od stvarnosti i nestajalo u magli katastarskih privida, ostavljajući o sebi oskudna pismena i „nagnute priče”, pusto glagolje iliti jezičko predivo, kao tvrdo jemstvo da je nekoć nešto bilo tamo gde sada ničega nema... Kao što i sami možete zaključiti: nije sve obesmišljeno, ako verujemo da se u jeziku „sodrži” oba sveta bezgraničnost!

Kompozicija romana, sa istim naslovom u prvom i trećem poglavlju, liči na pesmu. Kakva je funkcija ovakve kompozicije?

Voleo bih da o pesmi uistinu reč je, a lepo je i ako na pesmu samo „liči” jezičko gradivo „proceđeno” kroz đevđire jednog proznog pisca, kome pesme za rukom nisu polazile... Teško je, akoli ne i sasvim nemogućno, naknadno objasniti: zašto se, i pod kojim okolnostima, neki roman, u kompozicionom smislu, ovako ili onako „sromanjuje”, pogotovo ako je reč o romanu čija je „razromanjenost” podignuta na instanciju poetičke činjenice prvog reda... Čini mi se, ipak, da se moj roman – ovakvom kompozicijom, ali i svojom silom! – do poslednjeg retka borio za sebe, za svoju kakvu takvu „sromanjenost”, „razromanivši” se samo prividno i tek kad se više nije imalo kud!

Radivoje Mikić kaže da je roman sličan prstenastoj strofi kakvu su koristili Laza Kostić i Dis. Godi li vam ovo poređenje?

Još se, svetom i vekom, nije čulo za srpskog pisca kome kolena ne bi poklecnula ako bi Laza Kostić i Dis makar i pomenuti bili u vezi s nečijim pisanijem kojemu se jošte ne zna podloga i domašaj, ali mi se čini da sam taštini svojoj pritegao dizgine i da ih, za sada, čvrsto držim u rukama... Drugo je pak pitanje: književno nasleđe ispravno da li koristim? Ali sudbina je pisaca da se o tome tek u budućem dobu nešto više sazna, kada se ustanovi da li su i sami „naslednoj masi” štogod pridodali, ili su se kod predaka naprosto „prezadužili”...

Građenje ciglane tako gde za ciglu nema zemlje isto je što i podizanje železare usred vinograda gde potrebne rude nema. Bilo je mnogo takvih promašaja?

„Što je bilo loše – sada je još gore”, veli moravski poeta Veroljub Vukašinović, ali nije moje da prosuđujem o tome da li nam je trebalo više grožđa ili gvožđa, u godinama kada se i hleb na „tačkice” delio... Putnikova ciglana, „na mestu gde za ciglu zemlje nema”, zasnovana je, kako god da bi se uzelo, zbog „simvoličnog potencijala” njezinog u nebo sunulog dimnjaka, potrebom jednog romana, „razromana” zapravo, i u druge svrhe ne bih je koristio... Zalud-postojanje njeno ovom svetu neka dosta bude!

Kroz čitav roman se provlači priča o „starom Fricu“ (M. Krleži). Kakva je njegova uloga u romanu?

Stari Fric, iliti M. Krleža, jedna je od onih književnih osena, mog romana što bi se ticalo, s kojima pisci prisno druguju, češće nego što se to misli i svetom kazuje. Otuda je i prirodno što se mnimi literata, R. B. Marković, našao u japadnom hladu čuvenog šešira „horvatskog grande spisatelja”, s tim što se nadam da ni u čemu nisam preterao, pogotovo u svetlu činjenice da stari Fric, na ovim prostorima, bejaše dobro i duboko „zakrležen” i da se o stvarima knjižestva odsečna njegova reč sviđala i slušala, kudli više i pomnije negoli što se pročitavalo i sviđalo njegovo knjižestvo. Ali i starog je Frica, skupa s njegovim dobom, oblak zaklonio; duši lahko Gospod neka mu podari...

Zanimljiva je priča s motivom mrtve drage, o uzvišenoj ljubavi prema „upokojenoj devojani”?

„Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja”, veli Dis, ali pesma njegova o zaboravljenoj pesmi se ne zaboravlja... I svako se, makar jednom u veku, ponada da će mu se, iz prekostranstva, nekim znakom okazati devojana „sa očima izvan svakog zla”... A za onoga koga nisu „pohodili mrtvi”, ne može se reći da je i među živima baš na dobrom glasu!

Da li ste novi roman uspešno „razromanili”?

Nije na meni da o tome govorim! A ni na „književne mejdane” rade volje ne bih izlazio, ukoliko bi se, kao što držim da neće, kakva čegrst zapodenula („da oko šta, veće ni oko šta...”), s ciljem da se već „razromanjeni” roman dodatno „razromani” i „poginuli pisac” – „doubije”!

Kako je biti pisac u maloj sredini, gde je literata vazda „sumnjiva persona“?

Nisam se u Lajkovcu belog 'leba baš najeo, niti igde, od knjižestva, a ni inače... Tropare mi ne pevaju, za knjižestvo moje baš i ne mare, ali i ne okreću oda me glave, ulicom dok prolazim... Zlatna ova jesen mi je kao poklonjena, čovek u mlađim godinama to i ne primećuje. Sam sa sobom izmirujem se, polako, a i dobrostivi smešak licem mi mine, kad god da se setim kako sam se s Lajkovčanima oko sitnica nekoć rožio... Poznao sam, naime, a negde i nekome to i rekao, da je vremenom i lajkovčanstvo moje, kao ekstremna podvrsta kolubarstva, postalo gospodska jedna obaveza, s dobrom verom da će mi i u Lajkovcu „Božju depešu” iole razgovetno pročitati smoreni i ne baš trezni poštar, koji pod sivom kabanicom anđeoska krila nevešto prikriva...