Нисам се у Лајковцу белог 'леба баш најео

У овогодишњем „Колу” Српска књижевна задруга објавила је нови роман Радована Белог Марковића (1947) под насловом „Путникова циглана”. Један од јунака романа је и „мними литерата Р. Б. Марковић”, за кога аутор каже да је управо онакав списатељ какав, у ћелијском поимању, списатељ и треба да буде: маглени појав о којему се слегањем рамена највећма казује, неомрзнут ни изблиза толико колико се викало на њега...

Зашто у поднаслову романа – „Залудно плетиво”, да ли смо дошли до тачке када је све обесмишљено?

„Крајња закључења” читаоцима бих препустио, али не видим, с књижевне стране, ништа рђаво у роману о „залуд-плетенију” једног романа, тим пре што човек и иначе ретко домашује своју замисао, чиме се унеколико и оправдава одавање почасти „погинулом писцу” – на попришту битке за коју се унапред могло знати да ће бити изгубљена... Настојао сам да мнимог литерату, Р. Б. Марковића, и ћелијанског истористу, емерит-учитеља, г. Сретена, мог романа „главне” јунаке, задржим у књижевном оквиру ствари кoју заступају. Такозвани објективни суд, о људима и добу, немогућним ми се учинио, како са становишта историје тако и са становишта лепог књижества, тим пре што су и именовани јунаци, веком и светом, залудно проминули, први: понад свог романа, који се већ у заснову „разроманио”, а други: прибирајући „фише” – за „Исправну историју” једног села које се, у дословном смислу, удаљавало од стварности и нестајало у магли катастарских привида, остављајући о себи оскудна писмена и „нагнуте приче”, пусто глагоље илити језичко предиво, као тврдо јемство да је некоћ нешто било тамо где сада ничега нема... Као што и сами можете закључити: није све обесмишљено, ако верујемо да се у језику „содржи” оба света безграничност!

Композиција романа, са истим насловом у првом и трећем поглављу, личи на песму. Каква је функција овакве композиције?

Волео бих да о песми уистину реч је, а лепо је и ако на песму само „личи” језичко градиво „процеђено” кроз ђевђире једног прозног писца, коме песме за руком нису полазиле... Тешко је, аколи не и сасвим немогућно, накнадно објаснити: зашто се, и под којим околностима, неки роман, у композиционом смислу, овако или онако „сромањује”, поготово ако је реч о роману чија је „разромањеност” подигнута на инстанцију поетичке чињенице првог реда... Чини ми се, ипак, да се мој роман – оваквом композицијом, али и својом силом! – до последњег ретка борио за себе, за своју какву такву „сромањеност”, „разроманивши” се само привидно и тек кад се више није имало куд!

Радивоје Микић каже да је роман сличан прстенастој строфи какву су користили Лаза Костић и Дис. Годи ли вам ово поређење?

Још се, светом и веком, није чуло за српског писца коме колена не би поклецнула ако би Лаза Костић и Дис макар и поменути били у вези с нечијим писанијем којему се јоште не зна подлога и домашај, али ми се чини да сам таштини својој притегао дизгине и да их, за сада, чврсто држим у рукама... Друго је пак питање: књижевно наслеђе исправно да ли користим? Али судбина је писаца да се о томе тек у будућем добу нешто више сазна, када се установи да ли су и сами „наследној маси” штогод придодали, или су се код предака напросто „презадужили”...

Грађење циглане тако где за циглу нема земље исто је што и подизање железаре усред винограда где потребне руде нема. Било је много таквих промашаја?

„Што је било лоше – сада је још горе”, вели моравски поета Верољуб Вукашиновић, али није моје да просуђујем о томе да ли нам је требало више грожђа или гвожђа, у годинама када се и хлеб на „тачкице” делио... Путникова циглана, „на месту где за циглу земље нема”, заснована је, како год да би се узело, због „символичног потенцијала” њезиног у небо сунулог димњака, потребом једног романа, „разромана” заправо, и у друге сврхе не бих је користио... Залуд-постојање њено овом свету нека доста буде!

Кроз читав роман се провлачи прича о „старом Фрицу“ (М. Крлежи). Каква је његова улога у роману?

Стари Фриц, илити М. Крлежа, једна је од оних књижевних осена, мог романа што би се тицало, с којима писци присно другују, чешће него што се то мисли и светом казује. Отуда је и природно што се мними литерата, Р. Б. Марковић, нашао у јападном хладу чувеног шешира „хорватског гранде списатеља”, с тим што се надам да ни у чему нисам претерао, поготово у светлу чињенице да стари Фриц, на овим просторима, бејаше добро и дубоко „закрлежен” и да се о стварима књижества одсечна његова реч свиђала и слушала, кудли више и помније неголи што се прочитавало и свиђало његово књижество. Али и старог је Фрица, скупа с његовим добом, облак заклонио; души лахко Господ нека му подари...

Занимљива је прича с мотивом мртве драге, о узвишеној љубави према „упокојеној девојани”?

„Заборавио сам јутрос песму једну ја”, вели Дис, али песма његова о заборављеној песми се не заборавља... И свако се, макар једном у веку, понада да ће му се, из прекостранства, неким знаком оказати девојана „са очима изван сваког зла”... А за онога кога нису „походили мртви”, не може се рећи да је и међу живима баш на добром гласу!

Да ли сте нови роман успешно „разроманили”?

Није на мени да о томе говорим! А ни на „књижевне мејдане” раде воље не бих излазио, уколико би се, као што држим да неће, каква чегрст заподенула („да око шта, веће ни око шта...”), с циљем да се већ „разромањени” роман додатно „разромани” и „погинули писац” – „доубије”!

Како је бити писац у малој средини, где је литерата вазда „сумњива персона“?

Нисам се у Лајковцу белог 'леба баш најео, нити игде, од књижества, а ни иначе... Тропаре ми не певају, за књижество моје баш и не маре, али и не окрећу ода ме главе, улицом док пролазим... Златна ова јесен ми је као поклоњена, човек у млађим годинама то и не примећује. Сам са собом измирујем се, полако, а и добростиви смешак лицем ми мине, кад год да се сетим како сам се с Лајковчанима око ситница некоћ рожио... Познао сам, наиме, а негде и некоме то и рекао, да је временом и лајковчанство моје, као екстремна подврста колубарства, постало господска једна обавеза, с добром вером да ће ми и у Лајковцу „Божју депешу” иоле разговетно прочитати сморени и не баш трезни поштар, који под сивом кабаницом анђеоска крила невешто прикрива...