Konačno uništenje

Bauk nasilja hara svetom. Da li je to velika novost? Naravno da nije. U svojoj istoriji, čovečanstvo je pre svega široko polje nasilja, prepuno krvavih bojišta i groblje elita koje su inače na tim bojištima izrasle.

U doba Makluana, televizija je od sveta načinila globalno selo, a danas je, u vremenu interneta i društvenih mreža, planetarno naselje ljudskih bića postalo prljava i opasna kasaba, u kojoj gazduju siledžije i fanatici.

Moderni terorizam evoluira u skladu s modelom borbe protiv njega, i u tome je bar nekoliko koraka ispred „legalnih sistema”, koji su po pravilu tromi, inertni i ključne događaje poimaju tek kad bude kasno da ih spreče. Da nije medija, terorizam bi bio samo lokalna predstava razaranja, krvi i kostiju.

Ovako, to je gladijatorski doživljaj za globalnu kasabu, kojoj inače nikad nije dosta najgorih vesti. Idilične informacije naprosto ne prodaju novine. Da nije teških razaranja, novine i televizije bile bi svedene na praćenje sterilnih političkih ideja, priglupih parlamentarnih rasprava i replika i muljevitog tabloidiziranja života opskurnih javnih ličnosti.

Na taj način, nasilje i mediji uspostavili su prećutnu, no ipak nastranu vezu, iz koje izrasta užasavajuća vizija sveta naše budućnosti. Možda nam slede sve strašnije vesti, jer je ključna ideja svakog terorizma distribucija straha. I naravno, spremnost (i obaveza) medija da svojim konzumentima prikažu svu jezovitost onoga što se još ne događa njima, ali ne znači da se neće dogoditi.

Francuski predsednik Oland dao je više zanimljivih izjava, još više dramatizujući ono što je već dramatično samo po sebi. Očekivalo se da bude smiren i racionalan. Ali, nije se uzdržao. Silna navala državničkih emocija povukla ga je u nacionalnu patetiku, čak najavu ukidanja nekih građanskih prava i sloboda, kako bi se delotvornije vodila borba protiv onih koji atakuju na prava i slobode. Taj oksimoron izgledao je kao neizbežni put za otpor onima koji ne haju za emocije i koji tako otvoreno slave smrt. Ali Oland je rekao još nešto: da je sve to što se događa dokaz da je Francuska u ratu, da će se u tom ratu ići do uništenja terorista i terorizma. I da je reč o sukobu civilizacija.

Teško je naći bilo kakvu ideju u poistovećivanju antiterorističkog rata sa „ratom civilizacija”. Osim ako nije reč o ideji da je nekakav odsudni sukob između hrišćanskog i muslimanskog sveta posle Pariza neizbežan. Ako se različiti pogledi na svet i nepomirljiva verska uverenja uopšte mogu razumeti kao parametar za podelu čovečanstva na dve ili više civilizacija pod istim nebom. Uostalom, značajan deo islamskog sveta postao je deo francuske verzije civilizacije.

Filozofija neodoljive sile, koja vodi konačnom uništenju terorizma i terorista, mogla bi da bude nekakav odgovor. Ekstremisti inače udaraju neselektivno, napadaju „meke mete” koje ne mogu da se brane. Imaju inicijativu u pogledu vremena, mesta, oblika i cilja napada. I sve je to, osim obaveštajnih prodora, nedostižno za državne snage, koje su – uvek i svuda – u neizbežnoj defanzivi. Kad napad, kao u Parizu, kao u Njujorku ili u Londonu, Madridu ili u moskovskom pozorištu, započne na terenu, on je neodbranjiv, nezavisno od brojnosti, snage i obučenosti državnih redovnih i specijalnih jedinica reda.

Da li je onda sve u redu sa strategijom konačne akcije? Na primer, saglasnost velikih sila, upotreba zajedničkih snaga iz privremene „savezničke komande”. U ovom času ne razmišlja se o kopnenoj operaciji, bez koje inače ne može biti okončanja antiterorističkog pohoda. Iz vazduha se već gađaju i – tvrdi se – pogađaju ključni ciljevi Islamske države. To su komandna mesta, magacini, transportna sredstva, centri veze, naftna postrojenja, živa sila...

Ako su priče o preciznom pogađanju izabranih meta približno tačne, uskoro bi moglo da ponestane ciljeva koje vide sateliti. Uzgred, broj ljudi koje regrutuje takozvana Islamska država ne smanjuje se. Čini se da će fanatizacija biti sve veća, a da podrška nasilju iz neočekivanih izvora neće biti manja. Putin je optužio neke zapadne saborce u ovoj raboti da finansiraju teroriste. Rekao je da ima 40 takvih država. Nezavisno od toga, moderno terorističko nasilje ne može biti zaustavljeno većim nasiljem. U ovako kreiranom licemernom svetu, terorizam je neuništiv.

Još 2001. Džordž Buš Mlađi rekao je da kreće u konačan obračun, uništenje terorista i „terorističkih država”. Takva doktrina razorila je Irak, Libiju i Siriju i stvorila uslove za beskonačno obnavljanje vitalne baze nasilja.

Sve te države ovih meseci se svojim živim tkivom prelivaju u Evropu, koja se nalazi u škripcu između „mekog srca” i straha od razaranja.

Mi u Srbiji svakodnevno smo svedoci izliva prenaglašenog državnog altruizma povodom migranata. Treba nam bar malo više opreza, razuma i procena interesa građana Srbije. Mečka sada igra u tuđem dvorištu, a ni naše tarabe nisu preterano čvrste.