Dobio gitaru i popravio ocene

Muzičku priču Žike Jelića dugu 45 godina obeležilo je mnogo lepih, ali i dosta ružnih događaja. Koliko god bilo teško izdržati na tom, neretko, tegobnom rokenrol putu, jedan od osnivača čuvene beogradske „Ju grupe” ni jednom zbog toga nije zažalio. Kada 17. decembra izađe na binu sa trojicom članova grupe, koja je za svoj rođendan slučajno ili ne izabrala 29. novembar, Žika Jelić će se prisetiti davnih dana i loših ocena u srednjoj školi koje su bile glavni krivac za njegov nastup u Hali sportova.

Želeo je da bude profesor fiskulture, ali se ta ideja njegovom ocu baš i nije svidela. Rekao je „Ne!” A očeva se ne poriče. Zbog toga je nesuđeni profesor pokušao da se upiše u srednju elektrotehničku za koju se prijavilo mnogo dobrih učenika, od kojih su mnogi potegli veze. I – Žika je otpao. Upisao je potom srednju saobraćajnu, u kojoj se na početku baš i nije proslavio.

Ponovo se u priču umešao otac i pitao mladog Žiku šta je to što bi ga motivisalo da bolje uči. Žika je izgovorio samo jednu reč – gitara. I gitara je stigla u kuću Jelića, ma koliko veliki izdatak bila po kućni budžet.

– Dobio sam gitaru i, pogađate, dobre ocene. Nas tri brata smo se stalno otimali o nju. Napravila je pravu pometnju. Ali, ta gitara je odredila moj životni put. I profesionalno bavljenje muzikom – priča Žika Jelić koji se sa bratom Dragim muzikom bavio od 1962. godine.

Nakon osam godina odlučili su da prestanu da budu puki interpretatori, pa su osnovali grupu kojoj je ime darovao Miroslav Stanivuk, porodični čovek, kako naglašava Žika.

– Bilo je to za 29. novembar, jer u ono vreme to je bio istinski praznik. Stanivuk je u zemunskoj diskoteci „Sinagoga” napisao „Ju grupa” uz obrazloženje da je to ime najlogičnije ako se bavimo jugoslovenskim tekstom i muzikom i ako ta muzika bude protkana našim prepoznatljivim melosom – priseća se Žika Jelić koji je sa članovima grupe kojoj je veran četiri i po decenije postao i rodonačelnik etno-zvuka u rok maniru.

Priseća se kako su na probama umeli da se tokom pauza malo muzički šale sa nekim temama iz narodne muzike koju su kao deca često slušali na radiju.

Borina balada „Konjina” (radni naslov)

Ja bih tebe rado zvaou glavi mi radi crvzato što sam radoznaokome sada piješ krv.Radio sam ko konjinaborio se kao lavda bih posle par godinanadrljao kao žuti mrav.Ljubav prava i iskrenabio sam ti mnogo dragnesta para istog trenagubi ti se svaki trag.Znam da nove žrtve imaši ne znam tvoj novi brojnije meni žao paražao mi što nisam tvoj.

– Toj muzici smo pridodali tekstove pa su nastale pesme poput „None”, „Kosovskih božura”, numere „Sama”, „Hej, puče puška”... I ako mene pitate kako bi neka naša grupa trebalo da se predstavi Evropi, ukoliko joj se pruži prilika za to, ovo je recept za pravljenje karijere – smatra muzičar koji se početkom sedamdesetih sa bratom i ondašnjim članovima našao u Londonu i bio na dobrom putu da napravi evropsku karijeru.

Ali, život im je dodelio drugačije karte.

– Bila je to 1973. i jedan prijatelj je tražio da mu pošaljemo singlove kako bi ih ponudio nekim londonskim diskografskim kućama. Sve osim Si-Bi-Esa su nas odbile. Tražili su da dođemo kako bismo imali probno snimanje i mi smo otputovali. Producent je bio zapanjen nakon onoga što smo za četiri sata uspeli da napravimo. Sredio nam je da nastupimo u „Marki” klubu, ponudio nam da ostanemo u Engleskoj i vidimo šta možemo za šest meseci da uradimo. Naravno, uz neku materijalnu nadoknadu koja je u odnosu na zaradu kod kuće bila sasvim solidna. Bio je to januar mesec, a mi smo za 3. april već bili rasprodali koncert u Hali sportova. Nije dolazilo u obzir da nastup otkažemo pa smo planirali da se vratimo u Beograd, odsviramo koncert, a potom nazad u London. Ali, usledile su turneje i mi zamisao engleskog producenta o evropskoj karijeri jugoslovenske grupe nikada nismo ostvarili – priča Žika, a na našem pitanje da li se kaje zbog toga, odsečno kaže:

– Dragi i ja, definitivno, ne!

Nastavili su da grade karijeru u ondašnjoj Jugoslaviji da bi 17. decembra u Srbiji, u beogradskoj Hali sportova, prošetali kroz četiri i po decenije dugu muzičku priču. Priču kojoj će dodati i neke nove pesme uz već poznate stare.

– Završili smo novi ce-de. Pravili smo pesme dve godine, a za mesec dana snimili album koji ima samo radni naslov „Na krilima vetra”. Dragi je napisao muziku za devet, ja za dve pesme. Kao autori teksta potpisuju se Nikola Čuturilo, za šest pesama, Bobi Janković kao autor dve, a dve je napisao Bora Đorđević. Bora je napisao dve jer sam ga sreo svojevremeno i pohvalio se kako su mi ćerke poklonile havajku koja me je potpuno zaokupila. Ali, rekao sam mu, nemam tekstove za muziku koju radim. I jedno veče, prošla je ponoć, zazvoni telefon, Bora zove. Kaže, napisao mi je dve pesme, jedna balada zove se „Konjina”, druga je, u par rečenica, potpuno opisala mene i moj život – priča Žika Jelić.

Kada bi u nekoliko rečenica morao da sažme 45 godina karijere, naš sagovornik kaže da bi to stalo u rečenicu „Sve je prošlo vrlo brzo”, koliko god to možda i smešno zvučalo.

– Bilo je tu svega i svačega. Bavio sam se poslom koji sam voleo, koji mi je omogućio da upoznam nove kulture, da imam mnogo slobodnog vremena, da uživam u reci, motorima. I jeste sve prošlo brzo. Možda i zbog toga što su sve te godine bile interesantne u svakom pogledu. I politički i ekonomski – kaže Žika Jelić.