Kučkin sin

„I samo da znaš, ne pada mi na pamet da ustajem ujutru da šetam psa“, saopštila sam pre nepune četiri godine, kada nam je Božić Bata doneo Vilija.

Pre neku noć, ustala sam u četiri ujutru da bih prošetala kučkinog sina. Pošto među javom i međ’ snom nisam uspela da razaberem da li njegovo tiho cviljenje znači pod a) da se zaljubio ili pod b) da ima dijareju, ustala sam i mesečarskim korakom napravila krug oko zgrada u kojima su moje komšije spavale snom pravednika. A kada se ukopao ispred ulaza zgrade na čijem četvrtom spratu živi ši-cuovka Maša, misterija je razrešena. I ja sam zbog ljubavi imala problema sa nesanicom...

Da budem potpuno iskrena, nije to bila ljubav na prvi lavež. Kao prvo, nisam želela da na naš spisak stanara stigne „pas sa viskija“, kako ga iz milošte zovu klinci iz kraja, već Maza iz Diznijeve bajke. Nakon što je moja bolja polovina sa indignacijom odbacila tu ideju, izdajući šturo saopštenje za javnost, čija se suština svodi da „neće da šeta psa za Barbiku“, iskoristila sam svoje pravo veta i rekla da ni ja neću da gajim nekog ekvivalenta Baskervilskom psu.

Dok Vili nije stigao u naš život, o ljudima koji svoj časovnik navijaju u ritmu šetnji svog ljubimca, imala sam za nijansu bolje mišljenje nego Biljana Srbljanović o potpisnici ovih redova kada je objavila da polovina mladih dama u Beogradu na pragu tridesetih nije otišla u porodilište.

Dva meseca nakon njegovog dolaska u naš dom, izjavila sam da nije baš pametno da odemo na zimovanje, jer pas može da dobije separacionu anksioznost, poremećaj koji se inače javlja kod dece između prve i druge godine života, kao reakcija na majčin povratak na posao. Kada je došlo vreme za pakovanje kupaćih kostima, tražila sam razloge da letovanje odložimo za decembar, kako Vili ne bi upao u  depresiju. Moja bolja polovina počela je da traži broj dežurnog lekara u bolnici „Dr Laza Lazarević“ radi nekih konsultacija...

Iako nam životni standard pada, u našoj porodici vlada prećutni sporazum da se na psu ne može štedeti. Ljubav nema cenu, a cena Vilijeve ogrlice sa pripadajućim spot-on preparatima koji ga štite od buva, krpelja i komaraca koji mu rade o glavi košta koliko i moja „pandora“ narukvica koju sam dobila za rođendan. Šišanje kod Vilijevog frizera, kod koga se na prijem čeka duže nego kod Kraljice majke, košta dva i po puta više nego kod mog frizera. Pre neki dan iskreno me je utešila priča moje poznanice kojoj se desila scena iz reklame:  kuca marke kane korso začula je lavež na malom ekranu i hop – u jednom skoku napravila je minus u banci od 700 evra, koliko košta nabavka novog televizora.

„Komšinice, nešto ste zaboravili?“, pitao me je pre neki dan mesar kod koga sam tri minuta ranije kupila pileća prsa za Vilija.

Jesam, komšija, nastavila sam posramljeno, spakujte mi još dve šnicle za večeru.