Кучкин син

„И само да знаш, не пада ми на памет да устајем ујутру да шетам пса“, саопштила сам пре непуне четири године, када нам је Божић Бата донео Вилија.

Пре неку ноћ, устала сам у четири ујутру да бих прошетала кучкиног сина. Пошто међу јавом и међ’ сном нисам успела да разаберем да ли његово тихо цвиљење значи под а) да се заљубио или под б) да има дијареју, устала сам и месечарским кораком направила круг око зграда у којима су моје комшије спавале сном праведника. А када се укопао испред улаза зграде на чијем четвртом спрату живи ши-цуовка Маша, мистерија је разрешена. И ја сам због љубави имала проблема са несаницом...

Да будем потпуно искрена, није то била љубав на први лавеж. Као прво, нисам желела да на наш списак станара стигне „пас са вискија“, како га из милоште зову клинци из краја, већ Маза из Дизнијеве бајке. Након што је моја боља половина са индигнацијом одбацила ту идеју, издајући штуро саопштење за јавност, чија се суштина своди да „неће да шета пса за Барбику“, искористила сам своје право вета и рекла да ни ја нећу да гајим неког еквивалента Баскервилском псу.

Док Вили није стигао у наш живот, о људима који свој часовник навијају у ритму шетњи свог љубимца, имала сам за нијансу боље мишљење него Биљана Србљановић о потписници ових редова када је објавила да половина младих дама у Београду на прагу тридесетих није отишла у породилиште.

Два месеца након његовог доласка у наш дом, изјавила сам да није баш паметно да одемо на зимовање, јер пас може да добије сепарациону анксиозност, поремећај који се иначе јавља код деце између прве и друге године живота, као реакција на мајчин повратак на посао. Када је дошло време за паковање купаћих костима, тражила сам разлоге да летовање одложимо за децембар, како Вили не би упао у  депресију. Моја боља половина почела је да тражи број дежурног лекара у болници „Др Лаза Лазаревић“ ради неких консултација...

Иако нам животни стандард пада, у нашој породици влада прећутни споразум да се на псу не може штедети. Љубав нема цену, а цена Вилијеве огрлице са припадајућим спот-он препаратима који га штите од бува, крпеља и комараца који му раде о глави кошта колико и моја „пандора“ наруквица коју сам добила за рођендан. Шишање код Вилијевог фризера, код кога се на пријем чека дуже него код Краљице мајке, кошта два и по пута више него код мог фризера. Пре неки дан искрено ме је утешила прича моје познанице којој се десила сцена из рекламе:  куца марке кане корсо зачула је лавеж на малом екрану и хоп – у једном скоку направила је минус у банци од 700 евра, колико кошта набавка новог телевизора.

„Комшинице, нешто сте заборавили?“, питао ме је пре неки дан месар код кога сам три минута раније купила пилећа прса за Вилија.

Јесам, комшија, наставила сам посрамљено, спакујте ми још две шницле за вечеру.