Hronika najavljenog napada

Do članice Saveta za borbu protiv korupcije Miroslave Milenović ovih je dana bilo veoma teško doći jer su mnogi mediji želeli da saznaju pod kakvim je tačno okolnostima napadnuta u haustoru svoje zgrade prošlog vikenda. Gospođa Milenović radije govori o tome zašto je, po njenom mišljenju, napadnuta nego o detaljima napada koji nije htela da prijavi policiji u koju, kako je tokom vikenda rekla, nije imala poverenja. U razgovoru za „Politiku” ova finansijska forenzičarka ispričala je događaj sledećim rečima:

– Dobila sam jedan udarac, pravo u lice. Taj deo mi je i dalje malo otekao. Boli me gornji deo nosa i ne mogu da nosim naočare. Napadač me je prvo gurnuo, naočare su pale, a onda me je udario nekim predmetom. Rekla bih da je u pitanju drveni predmet.

Na primedbu da mnogi smatraju da je krajnje čudno što nije pozvala policiju, odgovara da je napad samo kulminacija onoga što se dešavalo prethodnih meseci.

– Prijavila sam Miljku Radisavljeviću, specijalnom tužiocu za organizovani kriminal, 4. septembra, da me neko prati. U njega sam imala najviše poverenja. Posle toga, traženo je da dođem da dopunim prijavu za remećenje javnog reda i mira. Ja takvu prijavu nisam podnela pa mi nije bilo jasno šta traže od mene. Načelnik Uprave kriminalističke policije Dragan Kecman rekao mi je: „Šta hoćeš, niko te nije maltretirao, niko te nije dodirnuo.” Sada bi hteli da podnesem novu prijavu. Da zatvore predmet na kojem su radili, da se zaboravi na to da sam ja još pre dva i po meseca tražila njihovu pomoć. Očigledno je da žele da prikriju svoj nerad, nemar ili nezainteresovanost.

Na pitanje zašto policija tvrdi da ona odbija saradnju, odgovara da je to apsolutna neistina:

– Nije tačno ono što sam pročitala u vašim novinama da me je policija zvala 1. oktobra, a da sam odbila da dođem. Možda su oni to okačili na nekoj oglasnoj tabli, pa nisam videla. Neka pitaju inspektorku koja radi na mom slučaju da li sarađujem. Pričale smo satima. Možda načelnik nije u toku. Odbila sam da idem u Policijsku upravu, u Ulici 29. novembra, i prijavim napad.

Gospođa Milenović smatra da je praktično još u septembru prijavila napad koji se odigrao ovog vikenda i da je bila prinuđena da se radi svoje bezbednosti obrati javnosti umesto policiji. Dodaje da joj to „uopšte nije bilo drago”.

Upitana zašto ministar Nebojša Stefanović tvrdi da je policija sprovodila uobičajenu bezbednosnu proveru, Milenovićeva kaže:

– Niko nije razgovarao sa mojim rođacima, prijateljima, komšijama, sa ljudima sa kojima radim, sa onima koji su bili sa mnom i primetili da sam praćena. Mogla je policija i njih da pita da li možda fantaziram. Nikada nismo u policiji pregledali snimke sa kamera. Bezbednosnu procenu su bazirali na postavljanju pitanja mom sinu – da li se mama plaši? Mislim da se skrivaju iza te procene. Ako su je uopšte radili, definitivno nije dobro odrađena.

Miroslava Milenović je uverena da je ovo što joj se desilo jedna „lajt” opomena, koju povezuje sa napadom na istraživačkog novinara Ivana Ninića, za kog kaže da je prošao mnogo gore od nje. Više ne govori, kao u danima neposredno posle napada, da više nema poverenja u policiju i pravosuđe („Nikada nisam rekla da nemam poverenja u pripadnike policije, jer da je tako ne bi ih obučavala”, rekla je za „Politiku” u utorak uveče), ali sada daje zagonetne političke izjave koje ne želi da pojasni, tipa „Nemam poverenja u radikalizaciju i stvaranje političkih bosansko-naprednjačkih lobija u policiji. Neću u tome da učestvujem“. Na pitanje na koga aludira pod sintagmom „bosansko-naprednjački lobi“, gospođa Milenović samo kaže: „Eto tako!“

Nerado objašnjava i izjave koje daje u kontekstu borbe protiv korupcije. Tako je ovih dana tvrdila kako se „Politika” nalazi na spisku medija koji su „poprilični korisnici budžetskog novca“. Zamoljena da objasni tu tvrdnju, nonšalantno odgovara da zapravo i ne zna koja je svrha uplata na račun naše medijske kuće pod šifrom 221. Na tvrdnju da je možda posredi samo prodaja oglasnog prostora (u „Politici” se objavljuju javni pozivi, tenderi i slično), forenzičarka kaže da ona ne može da zna šta je iza šifre 221: „Može da bude sve i ništa.” „Politici” se nije ni obraćala da utvrdi šta je posredi jer ne veruje da bi dobila odgovor, a i „nemamo dovoljno ljudi u Savetu da se ispita svaka pojedinačna uplata“. 

– Evo, možete vi to da istražite sami. Novinari moraju da budu proaktivni, ne može uvek sve da vam se servira.

Nema objašnjenja ni za svoje kategorične javne tvrdnje da Miroslav Bogićević nije vlasnik dela „Politike”, već samo veli da je on za nju „istureni čovek koji je poslužio za određene poslove određenoj političkoj eliti. On je dao infrastrukturu koju ima u Moskvi, a to je jedno poštansko sanduče. Pronašao je čoveka da potpiše nešto, a kroz njegove firme je ’protrčao’ određeni novac iz državnih banaka. A to je onda naš novac, jer se te banke saniraju iz državnog budžeta, od naših para. Ja bih rekla da je čak ’Politika’ možda naša“. Na podsećanje da je „Politika” davno pre Saveta za borbu protiv korupcije obelodanila razmere skandala sa imovinom DIPOS-a i da je neobično da Milenovićeva navodi izveštaj Saveta kao mogući motiv napada na nju, tim pre što je Savet letos odbio da „Politici” ustupi podatke o povlašćenim korisnicima imovine DIPOS-a, gospođa Milenović kaže lakonski da svaki izveštaj može da bude uzrok napada.