Хроника најављеног напада

До чланице Савета за борбу против корупције Мирославе Миленовић ових је дана било веома тешко доћи јер су многи медији желели да сазнају под каквим је тачно околностима нападнута у хаустору своје зграде прошлог викенда. Госпођа Миленовић радије говори о томе зашто је, по њеном мишљењу, нападнута него о детаљима напада који није хтела да пријави полицији у коју, како је током викенда рекла, није имала поверења. У разговору за „Политику” ова финансијска форензичарка испричала је догађај следећим речима:

– Добила сам један ударац, право у лице. Тај део ми је и даље мало отекао. Боли ме горњи део носа и не могу да носим наочаре. Нападач ме је прво гурнуо, наочаре су пале, а онда ме је ударио неким предметом. Рекла бих да је у питању дрвени предмет.

На примедбу да многи сматрају да је крајње чудно што није позвала полицију, одговара да је напад само кулминација онога што се дешавало претходних месеци.

– Пријавила сам Миљку Радисављевићу, специјалном тужиоцу за организовани криминал, 4. септембра, да ме неко прати. У њега сам имала највише поверења. После тога, тражено је да дођем да допуним пријаву за ремећење јавног реда и мира. Ја такву пријаву нисам поднела па ми није било јасно шта траже од мене. Начелник Управе криминалистичке полиције Драган Кецман рекао ми је: „Шта хоћеш, нико те није малтретирао, нико те није додирнуо.” Сада би хтели да поднесем нову пријаву. Да затворе предмет на којем су радили, да се заборави на то да сам ја још пре два и по месеца тражила њихову помоћ. Очигледно је да желе да прикрију свој нерад, немар или незаинтересованост.

На питање зашто полиција тврди да она одбија сарадњу, одговара да је то апсолутна неистина:

– Није тачно оно што сам прочитала у вашим новинама да ме је полиција звала 1. октобра, а да сам одбила да дођем. Можда су они то окачили на некој огласној табли, па нисам видела. Нека питају инспекторку која ради на мом случају да ли сарађујем. Причале смо сатима. Можда начелник није у току. Одбила сам да идем у Полицијску управу, у Улици 29. новембра, и пријавим напад.

Госпођа Миленовић сматра да је практично још у септембру пријавила напад који се одиграо овог викенда и да је била принуђена да се ради своје безбедности обрати јавности уместо полицији. Додаје да јој то „уопште није било драго”.

Упитана зашто министар Небојша Стефановић тврди да је полиција спроводила уобичајену безбедносну проверу, Миленовићева каже:

– Нико није разговарао са мојим рођацима, пријатељима, комшијама, са људима са којима радим, са онима који су били са мном и приметили да сам праћена. Могла је полиција и њих да пита да ли можда фантазирам. Никада нисмо у полицији прегледали снимке са камера. Безбедносну процену су базирали на постављању питања мом сину – да ли се мама плаши? Мислим да се скривају иза те процене. Ако су је уопште радили, дефинитивно није добро одрађена.

Мирослава Миленовић је уверена да је ово што јој се десило једна „лајт” опомена, коју повезује са нападом на истраживачког новинара Ивана Нинића, за ког каже да је прошао много горе од ње. Више не говори, као у данима непосредно после напада, да више нема поверења у полицију и правосуђе („Никада нисам рекла да немам поверења у припаднике полиције, јер да је тако не би их обучавала”, рекла је за „Политику” у уторак увече), али сада даје загонетне политичке изјаве које не жели да појасни, типа „Немам поверења у радикализацију и стварање политичких босанско-напредњачких лобија у полицији. Нећу у томе да учествујем“. На питање на кога алудира под синтагмом „босанско-напредњачки лоби“, госпођа Миленовић само каже: „Ето тако!“

Нерадо објашњава и изјаве које даје у контексту борбе против корупције. Тако је ових дана тврдила како се „Политика” налази на списку медија који су „поприлични корисници буџетског новца“. Замољена да објасни ту тврдњу, ноншалантно одговара да заправо и не зна која је сврха уплата на рачун наше медијске куће под шифром 221. На тврдњу да је можда посреди само продаја огласног простора (у „Политици” се објављују јавни позиви, тендери и слично), форензичарка каже да она не може да зна шта је иза шифре 221: „Може да буде све и ништа.” „Политици” се није ни обраћала да утврди шта је посреди јер не верује да би добила одговор, а и „немамо довољно људи у Савету да се испита свака појединачна уплата“. 

– Ево, можете ви то да истражите сами. Новинари морају да буду проактивни, не може увек све да вам се сервира.

Нема објашњења ни за своје категоричне јавне тврдње да Мирослав Богићевић није власник дела „Политике”, већ само вели да је он за њу „истурени човек који је послужио за одређене послове одређеној политичкој елити. Он је дао инфраструктуру коју има у Москви, а то је једно поштанско сандуче. Пронашао је човека да потпише нешто, а кроз његове фирме је ’протрчао’ одређени новац из државних банака. А то је онда наш новац, јер се те банке санирају из државног буџета, од наших пара. Ја бих рекла да је чак ’Политика’ можда наша“. На подсећање да је „Политика” давно пре Савета за борбу против корупције обелоданила размере скандала са имовином ДИПОС-а и да је необично да Миленовићева наводи извештај Савета као могући мотив напада на њу, тим пре што је Савет летос одбио да „Политици” уступи податке о повлашћеним корисницима имовине ДИПОС-а, госпођа Миленовић каже лаконски да сваки извештај може да буде узрок напада.