Pustinja je moj prijatelj

Tačno tri decenije od izlaska debi albuma „Valley of Rain”, jedan od najuticajnijih američkih alternativnih sastava „Džajent send” (Giant Sand) sviraće sutra u Beogradu. Iako je vođa benda Hau Gelb 2006. godine nastupio u Domu omladine, biće ovo jedinstvena šansa da publika prvi i poslednji put na istom mestu čuje na delu „Džajent send”, s obzirom na to da bend iz „pustinjske nedođije” spušta zavesu. Posle 30 godina karijere, maltene isto toliko albuma, pioniri indi-amerikane iz dalekog Tusona, počesto mračnih stihova, i sa armijom poklonika koji su se prepoznali u turobnom, ali kritičnom viđenju sveta Gelba, ili uživali u divnim, pa i kakofoničnim melodijama, „Džajent send” sa novim, izvrsno ocenjenim albumom „Heartbreak Pass”, zatvara krug.

Za razliku od debija, koji je pre 30 godina snimljen za dan i po, i 400 dolara, novi „Heartbreak Pass” je sniman širom sveta, sa mnoštvom saradnika, a neki kritičari primetili su da je osnivač „Džajent senda” i dalje natmuren, što Gelb u razgovoru za naš list odbacuje:

– Natmuren? Ma ne… Srećan sam koliko čovek sa 59 godina može da bude, čak i više. Snimanje muzike širom planete stvara osećaj kao da je ceo univerzum moj, i to je prava privilegija – priča Gelb, koji boravak u Beogradu danas pamti po jednoj noći kada se „opijao nečim od šljive sa nekim divnim ljudima u malom baru”.

Devedesete su, kako priznaje, bile paklene, i jedna od najvećih prepreka u njegovom životu. Kako kaže, zašao je u srednje doba, a to je bila i poslednja šansa za veći uspeh na tržištu. Ali…
– Umesto toga desile su se neke teške situacije koje su me „izbacile iz igre”. Moj najbolji prijatelj Rajner Ptacek je preminuo, a u isto vreme ostao sam samohrani roditelj. Nisam mogao da podnesem turneje, a umesto da mi članovi benda pomognu, oni su osnovali sastav „Kaleksiko” i meni je bilo još teže. Ali, kad se decenija završila, sve kao da se popravilo i postalo bolje nego ikad.
Jedan od prethodnih albuma Gelb je naslovio „Tucson”. Često govori o pustinji, Arizoni, tzv. Tuson zvuku, i velikom broju nadarenih muzičara koji rade baš tu …

– Kada sam imao 15 godina moj dom u Pensilvaniji bio je uništen poplavom, otac mi se preselio u Tuson, i tamo sam odlazio tokom leta. Bilo mi je fantastično i sa 19 godina preselio sam se tamo, upoznao Rajnera i osnovali smo „Giant Sandworms”. Sve je tamo bilo bolje, pustinja mi je bila prijatelj. Sve do devedesetih. Ali, 2010. upoznao sam nekoliko mladih, odličnih  muzičara, kao što su Gebrijel Salivan i Brajan Lopez u Tusonu, i iznova sam počeo da se zaljubljujem u grad.

Na 30. rođendan benda, kaže, ne žali ni za čim. A narednih 30 planira sasvim drugačije…
– Mislim da je 30 godina jedan divan maraton, tokom koga smo preživeli mnoge probleme i uživali u fantastičnim trenucima. Poslednji album je dobar način da se zaokruži priča. A ja ću se ubuduće najpre pozabaviti klavirom, a onda ću smisliti kako da ponovo budem glasan. Ima jedna dvadesetogodišnja devojka u Tusonu koja svira gitaru kao Nil Jang... Kako je to uopšte moguće? Pa ne znam, ali to ti je Tuson!