Jezik Bošnjaka, bosanski

Ono što sam shvatio u iskazu cenjenog profesora Dragoljuba Petrovića jeste da on, iz priloga u prilog, negira bosanski, kao jezik Bošnjaka, nudeći već odavno kritički prevladanu formulu, ponovnog „opredeljivanja”. Zacelo, taj proces opredeljivanja je završen 1967–1971, upravo kada je bio zabranjen časopis „Život” u Sarajevu (čiji je urednik bio Mehmed Meša Selimović), upravo zbog autorskog teksta akademika M. Filipovića Bosanski duh, šta je to?. Izgleda, da je ta tema „bauk”, bosanski duh i bosanski jezik, te ne prestaje, bez obzira, što se Republika Srbija i njene regije, kao i kulturni fenomeni, nalaze u jednoj novoj i delikatnoj balkanskoj i evropskoj tranziciji, gde su Bošnjaci kao narod suvereni na prostoru gde žive, a njihov bosanski jezik je priznat od relevantnih institucija međunarodne zajednice. Matematičari bi rekli, Bošnjaci i bosanski jezik su aksiomi. No, volterijanski rečeno, ostaje da Vi kažete svoju istinu. Dakle, atak na bosanski jezik Bošnjaka doživljavamo kao osporavanje prava na život i na mišljenje.

U tom kontekstu, primio sam kao jedan poseban izazov opservacije prof. Dragoljuba Petrovića, koje dolaze iz posebne busije, naglašavajući svoj prevod da je pojam Bošnjak „Srbin iz Bosne”? (Kafkijanski apsurd). Prošla su ta vremena, prof. Petroviću, da se moglo manipulisati Bosnom i Hercegovinom, bez obzira na njenu milenijumsku povest. Isto kao što je govor Srba, kako u Srbiji, tako u bilo kojoj enklavi u svetu, srpski, tako je i govor Bošnjaka, ne samo u Bosni i Hercegovini i Sandžaku nego u svim zemljama i enklavama gde žive Bošnjaci – bosanski. Kazano sa stanovišta filozofije, jezik je čovek i vatan egzistencije, kako bi jedan Hajdeger rekao, jezik je kuća bitka… Međutim, rezultati diskusija o jeziku predstavljaju, hegelovski rečeno, goli leš. Zato ljudi, koji poštuju svoj jezik na taj način imaju respekt prema svim jezicima, ne samo naroda sa kojima zajedno žive, već i prema drugim jezicima u svetu. U tom pravcu imam potpuno razumevanje za stavove srpskih lingvista i pisaca, čije tekstove, pod devizom Sačuvajmo srpski jezik, svakodnevno možemo čitati u „Politici” i drugim medijima.

Elem, zapamtite, profesore Petroviću, da je na paradigmi bošnjačko-sandžačkog epskog pesništva, kazanog na bosanskom jeziku, rešeno golemo književno homersko pitanje. Dakle, tu enigmu su rešili istaknuti profesori i istraživači sa Harvarda, početkom 30-ih godina prošlog stoleća, koji su razgovarali sa pesnikom Avdom Međedovićem (Akovo, Bijelo Polje, 1866–1953) i snimili 19 epova, i koji su ovog nenadmašnog Pjevača priča (kako ga je nazvao dr Albert Lord), vrednovali da je nadmašio u svojim pevanjima jednog legendarnog Homera. Da to nisu rekli vrhunski stručnjaci sa Harvarda, to Bošnjaci danas ne bi mogli drugima dokazati i šire elaborirati, upravo zbog presije u kojoj žive u vrtlogu ralja između Srbije i Crne Gore.

Zacelo, narod kojem pripada jedan Avdo Međedović, čiji se opus izučava na mnogim svetskim univerzitetima, zaslužio je bar malo poštovanja od Vas i od drugih, koji se bave značajnim filološkim pitanjima. Prema tome, jezik je preduslov sećanja i pamćenja. Zato je istinska sloboda da se svi možemo izraziti na svom jeziku, kako to argumentovano i bez predrasuda prezentira prof. dr Brankica Čigoja, u svojim stručnim prilozima, kao i da zaštitimo svoj jezik od raznih nasrtaja, koji idu do toga da se jezici pojedinih krajeva ili sela imenuju kao zasebni jezici, što nisu.

Nadamo se da će profesor D. Petrović prihvatiti naš poziv, da dođe u Sandžak i lično svojim čulima doživi lepotu bosanskog jezika.

Redovni profesor Univerziteta u Novom Pazaru, predsednik Matice Bošnjaka Sandžaka