Balkanski mitovi

Nacije, kao političke konstrukte na svom putu stvaranja, prate određeni mitovi. Mit o genezi etničke zajednice najčešći je mit na Balkanu.

Na primer, mit o Aleksandru Makedonskom mit je današnje tri nacije: Grka, Albanaca i Makedonaca. Spomenici Aleksandru Makedonskom izgrađeni su u Solunu i Skoplju, dok albanska valuta lek nosi njegovo ime. Lek je albanska verzija imena Aleksandar. Albanski nacionalni heroj Đerđ Kastrioti (1405–1468) tvrdio je da je potomak Aleksandra Velikog i takvim su ga smatrali i Otomanci, koju su mu dali ime Skender, što je turska verzija imena Aleksandar. Albanski kralj Ahmet Zogu (1895–1861) takođe je sebe smatrao potomkom Aleksandra Velikog Makedonskog i Skenderbega, pa je svom sinu dao ime Lek, a tako se zove i njegov unuk. Albanski pisac Marin Barleti (1450–1512) za Skenderbega i njegove saborce upotrebio je alternativne nazive Epirac i Makedonac.

Istraživanja DNK pokazuju da svi današnji Evropljani imaju zajedničke pretke, ne dalje od hiljadu godina. Dakle, što se tiče Aleksandra Velikog, svi su u pravu – on je ne samo predak Grka, Albanaca i Makedonaca, već i svih Evropljana. Osim DNK analizom, do istog zaključka dolazimo i matematičkim putem. Naime, svako od nas ima dvoje roditelja, a svaki roditelj dvoje roditelja, to jest četvoro predaka već u drugoj generaciji, osmoro u trećoj, šesnaest u četvrtoj, 32 u petoj, 64 u šestoj itd. Ako uzimamo u proseku 25 godina za razliku u godinama između roditelja i potomka, onda za hiljadu godina brojimo 40 generacija. Kad se rođaci ne bi se ženili ili udavali međusobno, to bi značilo da je svako od nas za vreme Kosovske bitke imao 33.554.432 pretka, a u doba Svetog Save 4.294.967.296 predaka. Oko hiljadite godine posle nove ere imali bismo 1.099.511.627.776 predaka. Naravno, ovaj broj u realnosti nije toliki zbog ženidbe i udaje među rođacima, ali treba da imamo na umu da je u to vreme čitavo čovečanstvo brojalo negde između 200 i 300 miliona stanovnika. A ovde se radi o kombinaciji milijardu milijardi.

Mit da su svi albanski hrišćani na Kosovu bili katolici i o navodnom katoličkom poreklu kosovskih Albanaca muslimana takođe je jedan od poznatih mitova. U članku „Neki podaci o Albancima na Kosovu sredinom 15. veka” dr Adem Handžić navodi osmanske podatke iz okoline Vučitrna, gde možemo videti da su imena onih koji su označeni kao Arnauti/Arbanasi – i katolička i pravoslavna imena, a izmešanost sa Srbima uobičajena je i kod jednih i kod drugih. Tako, recimo, i Noel Malkolm navodi primere slučajeva da deda ima ime Džin (tipično albansko katoličko ime), otac Bogdan (tipično srpsko ime), a sin Pal (opet tipično albansko katoličko ime) i obrnuto.

To što danas nema pravoslavnih Albanaca na Kosovu, prosta je činjenica: ne samo posle balkanskih ratova, nego i decenijama pre toga, država Srbija je uz pomoć crkve vršila uticaj na njih da ih pridobije za srpsku nacionalnu ideju.

Početkom sedamdesetih godina, sa svojih tada nepunih sedam godina, zajedno sa svojim dedom, posetio sam jednu srpsku porodicu u selu Vojnik u Drenici. Svi u toj porodici govorili su s nama albanski, a međusobno ponekad albanski a ponekad srpski. Ostalo mi je u sećanju da je domaćin rekao mom dedi da stara Srpkinja iz njihove porodice ne zna srpski. Ta porodica se već krajem 1970. odselila u Kragujevac.

Mitovi su važan deo nacionalnog života. Igraju važnu ulogu, ne samo pri stvaranju nacija, već i tokom njihovog razvitka. Kako je sama nacija fluidni pojam, ona može stvarati nove mitove, a neke prepustiti zaboravu. Nacionalni mitovi balkanskih nacija su i mitovi koji proizvode međusobne sukobe. U interesu svih balkanskih nacija jeste da dekonstruišu takve mitove. To se može postići ne samo upornim naučnim radom, već i političkom voljom balkanskih nacija, gde bi Evropska unija takođe imala svoj deo obaveza.

Rad istraživača na ovom polju može biti izložen političkim šikaniranjima. Zamislimo, recimo, nekog albanskog autora koji osporava ilirsko poreklo Albanaca. Odmah bi bio povrgnut optužbama da radi za srpsku stvar da dokaže da su Albanci došljaci i da Kosovo pripada Srbima. Ili, zamislimo nekog srpskog autora koji dokazuje da deo Srba vodi poreklo od pravoslavnih Albanaca sa Kosova. Odmah bi bio optužen da hoće da otme srpske crkve i manastire na Kosovu od SPC i preda ih Albancima.

Zato rad na dekonstrukciji nacionalnih mitova koji proizvode sukobe među balkanskim nacijama treba da bude sinhronizovan i politički potpomognut. Svoj doprinos mogu dati ne samo strani balkanolozi, već i nacionalni istoričari, ukoliko bi bili deo zajedničkih projekata.

Glavni deo posla u dekonstrukciji mitova ostaje autorima školskih tekstova istorije i književnosti. Najmanje što bi mogli da urade u predstojećem periodu jeste to da školski tekstovi istorije predstavljaju istorijske događaje i ličnosti u nekoliko verzija. Recimo, kad se u školskim udžbenicima u Srbiji, na Kosovu, u Albaniji i Turskoj piše o Kosovskom boju, da se navedu najmanje tri verzije (srpska, albanska i turska).

Nažalost, pluralni pristup nije uspostavljen ni povodom događaja iz prošlosti koji se tiču sukoba unutar samih balkanskih nacija. Učenici, studenti i široka javnost morali bi imati uvid u važne činjenice iz prošlosti ali uz više verzija interpretacija tih događaja.

Profesor političkih nauka Univerziteta AAB u Prištini. Tekst je preuređen za „Politiku” od dela naučnog rada saopštenog na nedavnoj međunarodnoj konferenciji FPN Univerziteta u Beogradu