Žile dao, Žile uzeo

„Pa što da u Portretu bez rama ne bude taj Živković i ako izgube? Ako ne bude junak, biće tragičar”, odgovorila je urednica Ljiljana Smajlović na predlog kolege Teleskovića da, ukoliko Partizan protiv nemačkog Augzburga izbori plasman u prolećnu fazu Lige Evrope, neuramljeni lik nedelje bude Andrija Živković, najbolji Partizanov igrač.

Tako je odlučio kolegijum „Politike”, deset sati pre nego što će na Stadionu JNA (za mene će se zauvek tako zvati) igrači oba tima stati u formacijski raspored, čekajući da sudija da znak za početak utakmice. Sve oči, nade i očekivanja navijača crno belih uprle su se u omalenog desnokrilnog vezistu sa brojem 17. U trenutku mi se učinilo da poseban snop reflektora obasjava Živkovića, poput glavnog glumca na pozorišnoj sceni. Ili je to ona aura po kojoj se prepoznaju Odabrani...

„Ovog malog Nišliju treba gledati uživo na svakoj utakmici, dok je još jeftino. Za dve godine, karta za njegov šou koštaće 20-30 evra ili funti”. Ovo proročanstvo čuo sam od jednog barda Partizanove istočne tribine, na kojoj sede oni što su uz crno-bele osedeli, što od godina, što od stresova. Bilo je to sezonu pre nego što će se Žile s reprezentacijom Srbije sa Novog Zelanda vratiti s titulom prvaka sveta, kao najzlatniji orlić u generaciji stasaloj uprkos našem fudbalu. I dok je čaršija tupila zube licitirajući za koju će lovu preći u neki veliki klub, Žile je prelomio: ostaće još jednu sezonu u Partizanu, da predvodi ekipu u konkurenciji najboljih timova Starog kontinenta. Crno-bela armija navijača tako je dobila neprikosnovenog idola…

I te košmarne večeri u četvrtak suvereno je gospodario desnom stranom terena, napred-nazad, driblinzima lomeći protivnike. Uovoj utakmici, kao u ogledalu video se Živković, jedan od najboljih mladih igrača Evrope, koji će u julu 2016. tek napuniti 20 godina, ali i Andrija tinejdžer, koga su nabusito prigovaranje sudiji i neoprezno igranje rukom koštali isključenja. S terena je izašao šakama krijući suze. Nad tim uplakanim, tek odraslim dečakom, iz hiljada grla orilo se „Žile, majstore!”. Salutiranje i oproštaj: dogodine će u njemu uživati negde tamo daleko, za kartu od 20 evra ili funti. Salutiranje i oprost što je ostavio tim nenadoknadivo oslabljen. Devet minuta kasnije, studeni bavarski vetar razvejao Partizanov san o proleću u Evropi.

„Žile dao, Žile uzeo. Bez njega ne bi ni stigli dovde”, s fatalističkim mirom komentarisao je jedan stariji navijač, prekidajući komemorativnu tišinu na istočnoj tribini. Dole, na terenu, igrači Partizana stajali su pognutih glava. Oni su izgubili utakmicu. Mi, „samo njima verni, samo njima odani”, kao što kaže navijačka pesma, bili smo poraženi.