I seks po bakinom receptu

Od kad je stasala u devojku Neda Todorović je uvek bila atraktivnog stasa i nesvakidašnjeg izgleda, posebna: visoka, prirodna plavuša, kovrdžave kose, dugih nogu, snažnog poprsja, žustrih pokreta... Onome ko je dobro ne poznaje deluje strogo, gotovo nepristupačno, ali nije takva. Odaju je krupne plave, pametne oči pune razumevanja i obećanja...Ovaj njen prvi stav je, možda, obavezujući. Prof. dr Neda Todorović je doskorašnji šef Katedre za novinarstvo i komunikologiju na beogradskom Fakultetu političkih nauka, a predavač je na ovom i na još jednom fakultetu...

Uz stručna štiva, kao što je "Savremeno novinarstvo", napisala je mnogo knjiga o tretmanu žena uopšte: "Moda i mi", "Ženska štampa i kultura"... Ali, obrađivala je i druge teme: "Duh devedesetih", a najviše interesovanja izazvala je knjiga "Hrana kao drugi seks", štampana u čak 25.000 primeraka!

Kako objašnjavate svoj izgled?

Mislim da svako u zrelim godinama ima lice koje zaslužuje. Isto tako vrlo je važno da se radi na izgledu. To je u komunikaciji prvi utisak o osobi. Svaka vrsta zapuštenosti govori i o nekoj unutrašnjoj zapuštenosti. Uz to moramo da vodimo računa o liniji. Niko ne bi smeo da dozvoli da se ugoji, jer i to govori o nekoj vrsti poremećaja. Moramo da se bavimo sportom dokle god je to moguće. Mnogo pešačim i horizontalno i vertikalno: šeta me i moje kučence, a imam stan na petom spratu u zgradi bez lifta... Kad govorim o svom izgledu, po kome odajem utisak jake, hladne, čelične, samosvesne žene, to je samo vrsta moje zaštite od urođene nesigurnosti. U stvari sam krhka, lako povredljiva... Bilo bi dobro da je sve to suprotno, da delujem meko, a da sam čvrsta. Ali, to, nažalost, nije moj slučaj.

Kad ste seli za katedru?

Odmah posle završetka studija, 1973, ostala sam na fakultetu kao asistent, a pre toga sam četiri godine radila u novinarstvu. Radila sam vrlo kratko u "Ekspresu", a onda u NIN-u. I obe karijere mi teku uporedo. Za stalno radno mesto izabrala sam fakultet, a u novinama sam radila kao spoljni saradnik. Položaj profesora "zamrzla" sam samo u periodu kad sam bila glavna urednica "Bazara".

S kim ste se sve susretali u NIN-u?

Kad sam počela da radim glavni urednik je bio čuveni Frane Barbijeri, pa posle Đorđe Radenković, Dragan Marković, Slava Đukić... Od novinara su bili Sergije Lukač, moj profesor na fakultetu, pa Vuk Drašković, Vasa Popović, Bogdan Tirnanić, Aleksandar Tijanić... To je, uz fakultet, bila najbolja novinarska škola.

Koji predmet predajete?

Nekoliko, a najznačajniji je Teorija i tehnika novinarstva, jer je to osnovni novinarski predmet. Predavala sam novinarstvo i na Muzičkoj akademiji u Beogradu, a još predajem u Banjaluci na Filozofskom fakultetu. U Banjaluku sam putovala deset godina neprestano, a sad sam oformila katedru od mojih studenata i to funkcioniše izuzetno dobro. Time se posebno ponosim. 

Koje je osnovno uputstvo za buduće novinare?

Najvažnije je da nauče novinarski da misle, a to, između ostalog, znači da odvoje važno od nevažnog. I dajem im još dva–tri uputstva: sva svoja verska, nacionalna, partijska i druga opredeljenja i pripadnosti moraju da ostave pred vratima novinarske profesije. I kažem im da ću se ja, kao profesor, baviti njima onoliko koliko se oni bave sobom. To znači da će oni imati onoliko čitalaca koliko su talentovani, radni, obrazovani... Talentovanima i radnima dajem uvek ocenu više. Time im, posredno, kažem: "Verujem u vas".

Da li postoji slobodno novinarstvo?

Studentima u startu kažem: "Nemojte da imate iluzije. Slobodno novinarstvo ne postoji nigde u svetu. Svako novinarstvo je zavisno od nečega"... Primer za to dao mi je, nedavno, i Slava Đukić koji je pisao knjige o porodici Milošević, kao što je "On, ona i mi". Imao je devedesetih godina susrete sa stranim novinarima koji su ga intervjuisali, jer su tada oni imali manje manevarskog prostora za rad od srpskih novinara. Ti zapadni novinari su imali unapred zacrtano ono što moraju da kažu o Srbiji u to vreme. Bio je to medijski rat koji je Zapad, na silu Boga, dobio.

Koliko ste se dali sportu?

Bila sam košarkašica OKK Beograda, veoma ozbiljne ekipe. Ti sportski dani su mi oblikovali ne samo telo, a mislim da je to posebno značajno, već i duh. Naučila sam da pobeđujem, ali i da gubim sa ljutnjom samo na sebe, a bez mržnje rivala, bez sujete i bez zlobe... Takvo shvatanje sporta obogaćuje svaku ličnost u svakom pogledu.

Koliko je tu bilo ljubavi?

Bila sam opčinjena najboljim igračem mog kluba Radivojem Koraćem. Želela sam da budem uz njega, ali on to nije primećivao. Tako je bar meni izgledalo. Doduše, on je bio desetak godina stariji, što sad ne bi značilo ništa, ali u onim godinama je to bila druga priča: ja devojčurak, on zreo sportista... Ali, mislim da je čak bio i veoma stidljiv u tim odnosima. Sad je to teško razumeti, ali bilo je to drugo vreme, doba tajnih ljubavi. Imala sam je i ja...

Koji sportista Vam se sad posebno dopada?

To je bez konkurencije teniser Novak Đoković. Da imam dvadesetak godina on bi bio moj izbor, a sad bih ga preporučila mojoj kćerki Miji. On je za mene oličenje prave muške lepote, fizičke i mentalne snage mladog čoveka, jake osobe i telom i duhom. On nas u ovom trenutku, na najbolji način, predstavlja u celom svetu. Svojim odnosom prema sportu i životu ukazuje nam na pravi put u budućnost u svim sferama stvaralaštva. Stvarno sam ponosna što ga imamo, a raduju me i igre Ane Ivanović, Jelene Janković...

Koju knjigu pripremate?

"Dve hiljaditu, uputstvo za upotrebu". To je moj novi književni korak kroz vreme u kome živimo. "Duh devedesetih" je bio moj pokušaj da pišem o godinama koje su, kod nas, bile vrlo dramatične. Želela sam to da uradim na način Edgara Morena, velikog francuskog teoretičara i sociologa, kad je pisao knjigu o šezdesetim godinama. Išla sam tada njegovim tragom. A sad nastavljam taj put na istu temu.

Šta čitate?

Pročitala sam, ove godine, 60 knjiga iz tekuće, domaće produkcije srpskih spisateljica. Predsednica sam "Bazarovog" konkursa za "Žensko pero". Ove godine "Pero" je zaslužila Gordana Kujić knjigom "Balada o Bohoreti". Ova knjiga me duboko dirnula i potresla. To je priča o istinitoj ličnosti... Upravo sam završila čitanje "Budućnosti nostalgije" Svetlane Bojm, Ruskinje, profesorke na Harvardu... Sad čitam novu knjigu Melise Benk "Čudesno mesto" koja nam priča o tipičnoj ženi ovog vremena, koja traga za ispunjenjem u porodici, na poslu, u ljubavi – ali ga ne pronalazi.

Koliko ima seksa u Vašoj knjizi o hrani i seksu?

Ima ga u malim količinama, kao i začina, koji svakoj hrani daje specifičan miris, ukus, pa, ponekad, i boju. Moja osnovna ideja je bila da su seks i hrana jedina pribežišta koja čovek ima na raspolaganju, jer je u svemu ostalom uslovljen. Hrana i seks su dva poslednja instinkta koja su mu od prirode ostala, ali su i oni ugroženi, jer su opasni po život. Seks zbog side, a hrana zbog toga što, u stvari, najčešće ne znamo šta jedemo.

Da li i u Vašem životu ima seksa kao začina u hrani?

Pa, ne. Moja baka Petra, koja je živela 94 godine, dala mi je najbolji recept koji se može primeniti na sve odnose u životu, pa i na upotrebu hrane i upražnjavanje seksa: "Ako želiš da budeš potpuno zadovoljna, i da uvek sačuvaš osećaj za sva uživanja, ni u čemu ne smeš preterivati." I bila je duboko u pravu.

S kim se družite?

Sticajem okolnosti svi moji prijatelji su visokokreativne osobe u raznim oblastima. Prijatelje sam sticala kroz školovanje i posao, vrlo često kroz intervjue. Družim se s Jasminom Mihajlović i Miloradom Pavićem. Bili smo nedavno zajedno na Zlatiboru. Družim se sa Sanjom Domazet, koja je prošle godine dobila književnu nagradu "Žensko pero". Ona je višestruko talentovana osoba, uskoro bi trebalo da doktorira na temu "Kreativno pisanje u novinarstvu".

Kako kuvate?

Veoma dobro. I tu je potreban talenat kao za sve drugo. Imam teoriju da su intelektualke bolje kuvarice i bolje ljubavnice nego sve ostale žene, jer imaju bujniju maštu, čitaju, informišu se, eksperimentišu... Drugačije prilaze svemu tome. Uživanje mi je da kuvam za one koje volim.

Da li je izgled stanje duha?

Ne u svakom slučaju. Suština je mnogo važnija. Duhovna raskoš je značajnija od fizičke. Veoma mi je bitna činjenica koliko je neko zanimljiv, obrazovan, snažna ličnost... To ne znači da zanemarujem lepotu. Naprotiv... Lepota je nešto što me privlači u svim oblicima i u svim oblastima, ali ne po svaku cenu.

Da li se oslanjate na partnera?

Nikad se nisam previše oslanjala na partnere, a pogotovo ne u ovo vreme kad je institucija braka apsolutno preživela. Ranije sam, uglavnom, ja bila tačka oslonca... A sad, u zrelim godinama, biram partnera koji će mi, pre svega, odgovarati na duhovnom planu. Vrlo mi je važno da sam sa osobom koja je jača od mene. Posebno cenim tu suptilnu vrstu snage kod muškarca. Naravno, potrebno je da ta veza ima i jaku emociju, da ne koristim već istrošenu reč ljubav. Bez toga je sve besmisleno.