И секс по бакином рецепту

Од кад је стасала у девојку Неда Тодоровић је увек била атрактивног стаса и несвакидашњег изгледа, посебна: висока, природна плавуша, коврџаве косе, дугих ногу, снажног попрсја, жустрих покрета... Ономе ко је добро не познаје делује строго, готово неприступачно, али није таква. Одају је крупне плаве, паметне очи пуне разумевања и обећања...Овај њен први став је, можда, обавезујући. Проф. др Неда Тодоровић је доскорашњи шеф Катедре за новинарство и комуникологију на београдском Факултету политичких наука, а предавач је на овом и на још једном факултету...

Уз стручна штива, као што је "Савремено новинарство", написала је много књига о третману жена уопште: "Мода и ми", "Женска штампа и култура"... Али, обрађивала је и друге теме: "Дух деведесетих", а највише интересовања изазвала је књига "Храна као други секс", штампана у чак 25.000 примерака!

Како објашњавате свој изглед?

Мислим да свако у зрелим годинама има лице које заслужује. Исто тако врло је важно да се ради на изгледу. То је у комуникацији први утисак о особи. Свака врста запуштености говори и о некој унутрашњој запуштености. Уз то морамо да водимо рачуна о линији. Нико не би смео да дозволи да се угоји, јер и то говори о некој врсти поремећаја. Морамо да се бавимо спортом докле год је то могуће. Много пешачим и хоризонтално и вертикално: шета ме и моје кученце, а имам стан на петом спрату у згради без лифта... Кад говорим о свом изгледу, по коме одајем утисак јаке, хладне, челичне, самосвесне жене, то је само врста моје заштите од урођене несигурности. У ствари сам крхка, лако повредљива... Било би добро да је све то супротно, да делујем меко, а да сам чврста. Али, то, нажалост, није мој случај.

Кад сте сели за катедру?

Одмах после завршетка студија, 1973, остала сам на факултету као асистент, а пре тога сам четири године радила у новинарству. Радила сам врло кратко у "Експресу", а онда у НИН-у. И обе каријере ми теку упоредо. За стално радно место изабрала сам факултет, а у новинама сам радила као спољни сарадник. Положај професора "замрзла" сам само у периоду кад сам била главна уредница "Базара".

С ким сте се све сусретали у НИН-у?

Кад сам почела да радим главни уредник је био чувени Фране Барбијери, па после Ђорђе Раденковић, Драган Марковић, Слава Ђукић... Од новинара су били Сергије Лукач, мој професор на факултету, па Вук Драшковић, Васа Поповић, Богдан Тирнанић, Александар Тијанић... То је, уз факултет, била најбоља новинарска школа.

Који предмет предајете?

Неколико, а најзначајнији је Теорија и техника новинарства, јер је то основни новинарски предмет. Предавала сам новинарство и на Музичкој академији у Београду, а још предајем у Бањалуци на Филозофском факултету. У Бањалуку сам путовала десет година непрестано, а сад сам оформила катедру од мојих студената и то функционише изузетно добро. Тиме се посебно поносим. 

Које је основно упутство за будуће новинаре?

Најважније је да науче новинарски да мисле, а то, између осталог, значи да одвоје важно од неважног. И дајем им још два–три упутства: сва своја верска, национална, партијска и друга опредељења и припадности морају да оставе пред вратима новинарске професије. И кажем им да ћу се ја, као професор, бавити њима онолико колико се они баве собом. То значи да ће они имати онолико читалаца колико су талентовани, радни, образовани... Талентованима и раднима дајем увек оцену више. Тиме им, посредно, кажем: "Верујем у вас".

Да ли постоји слободно новинарство?

Студентима у старту кажем: "Немојте да имате илузије. Слободно новинарство не постоји нигде у свету. Свако новинарство је зависно од нечега"... Пример за то дао ми је, недавно, и Слава Ђукић који је писао књиге о породици Милошевић, као што је "Он, она и ми". Имао је деведесетих година сусрете са страним новинарима који су га интервјуисали, јер су тада они имали мање маневарског простора за рад од српских новинара. Ти западни новинари су имали унапред зацртано оно што морају да кажу о Србији у то време. Био је то медијски рат који је Запад, на силу Бога, добио.

Колико сте се дали спорту?

Била сам кошаркашица ОКК Београда, веома озбиљне екипе. Ти спортски дани су ми обликовали не само тело, а мислим да је то посебно значајно, већ и дух. Научила сам да побеђујем, али и да губим са љутњом само на себе, а без мржње ривала, без сујете и без злобе... Такво схватање спорта обогаћује сваку личност у сваком погледу.

Колико је ту било љубави?

Била сам опчињена најбољим играчем мог клуба Радивојем Кораћем. Желела сам да будем уз њега, али он то није примећивао. Тако је бар мени изгледало. Додуше, он је био десетак година старији, што сад не би значило ништа, али у оним годинама је то била друга прича: ја девојчурак, он зрео спортиста... Али, мислим да је чак био и веома стидљив у тим односима. Сад је то тешко разумети, али било је то друго време, доба тајних љубави. Имала сам је и ја...

Који спортиста Вам се сад посебно допада?

То је без конкуренције тенисер Новак Ђоковић. Да имам двадесетак година он би био мој избор, а сад бих га препоручила мојој кћерки Мији. Он је за мене оличење праве мушке лепоте, физичке и менталне снаге младог човека, јаке особе и телом и духом. Он нас у овом тренутку, на најбољи начин, представља у целом свету. Својим односом према спорту и животу указује нам на прави пут у будућност у свим сферама стваралаштва. Стварно сам поносна што га имамо, а радују ме и игре Ане Ивановић, Јелене Јанковић...

Коју књигу припремате?

"Две хиљадиту, упутство за употребу". То је мој нови књижевни корак кроз време у коме живимо. "Дух деведесетих" је био мој покушај да пишем о годинама које су, код нас, биле врло драматичне. Желела сам то да урадим на начин Едгара Морена, великог француског теоретичара и социолога, кад је писао књигу о шездесетим годинама. Ишла сам тада његовим трагом. А сад настављам тај пут на исту тему.

Шта читате?

Прочитала сам, ове године, 60 књига из текуће, домаће продукције српских списатељица. Председница сам "Базаровог" конкурса за "Женско перо". Ове године "Перо" је заслужила Гордана Кујић књигом "Балада о Бохорети". Ова књига ме дубоко дирнула и потресла. То је прича о истинитој личности... Управо сам завршила читање "Будућности носталгије" Светлане Бојм, Рускиње, професорке на Харварду... Сад читам нову књигу Мелисе Бенк "Чудесно место" која нам прича о типичној жени овог времена, која трага за испуњењем у породици, на послу, у љубави – али га не проналази.

Колико има секса у Вашој књизи о храни и сексу?

Има га у малим количинама, као и зачина, који свакој храни даје специфичан мирис, укус, па, понекад, и боју. Моја основна идеја је била да су секс и храна једина прибежишта која човек има на располагању, јер је у свему осталом условљен. Храна и секс су два последња инстинкта која су му од природе остала, али су и они угрожени, јер су опасни по живот. Секс због сиде, а храна због тога што, у ствари, најчешће не знамо шта једемо.

Да ли и у Вашем животу има секса као зачина у храни?

Па, не. Моја бака Петра, која је живела 94 године, дала ми је најбољи рецепт који се може применити на све односе у животу, па и на употребу хране и упражњавање секса: "Ако желиш да будеш потпуно задовољна, и да увек сачуваш осећај за сва уживања, ни у чему не смеш претеривати." И била је дубоко у праву.

С ким се дружите?

Стицајем околности сви моји пријатељи су висококреативне особе у разним областима. Пријатеље сам стицала кроз школовање и посао, врло често кроз интервјуе. Дружим се с Јасмином Михајловић и Милорадом Павићем. Били смо недавно заједно на Златибору. Дружим се са Сањом Домазет, која је прошле године добила књижевну награду "Женско перо". Она је вишеструко талентована особа, ускоро би требало да докторира на тему "Креативно писање у новинарству".

Како кувате?

Веома добро. И ту је потребан таленат као за све друго. Имам теорију да су интелектуалке боље куварице и боље љубавнице него све остале жене, јер имају бујнију машту, читају, информишу се, експериментишу... Другачије прилазе свему томе. Уживање ми је да кувам за оне које волим.

Да ли је изглед стање духа?

Не у сваком случају. Суштина је много важнија. Духовна раскош је значајнија од физичке. Веома ми је битна чињеница колико је неко занимљив, образован, снажна личност... То не значи да занемарујем лепоту. Напротив... Лепота је нешто што ме привлачи у свим облицима и у свим областима, али не по сваку цену.

Да ли се ослањате на партнера?

Никад се нисам превише ослањала на партнере, а поготово не у ово време кад је институција брака апсолутно преживела. Раније сам, углавном, ја била тачка ослонца... А сад, у зрелим годинама, бирам партнера који ће ми, пре свега, одговарати на духовном плану. Врло ми је важно да сам са особом која је јача од мене. Посебно ценим ту суптилну врсту снаге код мушкарца. Наравно, потребно је да та веза има и јаку емоцију, да не користим већ истрошену реч љубав. Без тога је све бесмислено.