Zone slobodne eksploatacije

Domaća ekonomska politika u poslednjih petnaest godina prevashodno računa na strane investicije kao na najsigurnije, često i jedino, rešenje za sveprisutnu nezaposlenost. Ta politika zaslužna je i za obrazovanje „slobodnih zona”, teritorija pojedinih srpskih opština u kojima se korporacijama dodeljuju specijalne privilegije za započinjanje proizvodnje i otvaranje novih radnih mesta. Na taj način, kompanijama je omogućeno da posluju, ne plaćajući punu cenu proizvodnje, čiji su troškovi u znatnoj meri prebačeni na državu ili društvo u celini.

Preteča koncepta „slobodnih zona” jeste opšte poznato investiranje multinacionalnih kompanija u „banana republike”, koje su davale zemljište, jeftinu radnu snagu i infrastrukturu za poljoprivrednu proizvodnju namenjenu izvozu. U svetu danas postoji više od pet hiljada „slobodnih” ili bescarinskih zona. U njima je zaposleno oko 43 miliona radnika, čiji najveći deo čine Kinezi.

„Slobodne zone” u Srbiji nisu ni izdaleka ostvarile ciljeve zbog kojih su formirane i izdašno promovisane od političke elite. U njima je zaposlen veoma mali broj radnika, a neke od njih su i ugašene jer u njima nijedna kompanija nije započela s radom. Iako u Srbiji postoji 13 „slobodnih zona” (sa ukupno 262 preduzeća korisnika), pri čemu nekoliko postoji već više od deset godina, u njima je zaposleno samo oko 19.000 radnika (svojevremeno je samo „Zastava” zapošljavala 36.000). U „slobodnim zonama” u Srbiji plate su po pravilu niske, a radni uslovi na nezavidnom nivou.

Neke od metoda suzbijanja radničkog otpora koje su uobičajene u „slobodnim zonama” širom sveta jesu stvaranje nekolegijalne atmosfere u kojoj vlada nepoverenje i strah, formiranje privatnih radničkih organizacija koje imitiraju sindikate radi potpisivanja kolektivnog sporazuma u interesu poslodavaca, momentalno otpuštanje zaposlenih koji sa svojim kolegama diskutuju o osnivanju pravog sindikata, potpisivanje ugovora na određeno koji je dovoljno ne obnoviti da bi se oslobodili nepodobnih radnika itd.

Zvanično, svrha ovih „zona” je da privuku strane investicije, ali pojedini analitičari smatraju da one samo obezbeđuju poreske olakšice kompanijama koje bi u svakom slučaju bile investitori. U samoj Srbiji, raspoloživa dokumentacija jasno svedoči da su u određenim slučajevima poreske olakšice naknadno dodeljene kompanijama koje su već davno pre toga počele sa radom.

„Slobodne zone” postoje i kod naših suseda, što doprinosi regionalnom nadmetanju u privlačenju stranih investicija. Korporativna pretnja izmeštanjem proizvodnje i isticanje „pogodnijih uslova” u susednim zemljama redovne su metode za dobijanje većih privilegija. Na taj način, dolazi do povećanja privilegija korporacija i do opšteg snižavanja standarda u zaštiti radničkih prava.

Svako ko je poslednjih godina putovao kroz Makedoniju, na granici bi dobio pozdravnu telefonsku poruku tamošnje telefonske kompanije koja glasi: „Dobrodošli u kolevku civilizacije.” Odnedavno se na Si-En-Enu vrti promotivni spot makedonskih „slobodnih zona” koji poziva strane kompanije da investiraju jer će u prvih deset godina biti u potpunosti oslobođene poreza, dok se između redova provlači i reklamiranje jeftine radne snage, kao u ranijem spotu Vlade Srbije. Kako je civilizaciju u njenoj antičkoj „kolevci” odlikovao tadašnji robovlasnički sistem, u poređenju sa sadašnjim izrabljivanjem radnika, izgleda da se civilizacija za više od dve hiljade godina nije pomakla napred ni za pedalj.

Predsednik Pokreta za slobodu