Bolest me vratila u život

Pisac i pesnik Srđan Valjarević (40) izrastao je u izuzetnog autora. Njegov uspon bio je meteorski. Svet ga čita...  Posle četiri i po dela "List na korici hleba"(1990), "Džo Frejzer i 49 pesama"(1992), "Ljudi za stolom"(1994), "Zimski dnevnik"(1995), pa dopunjeno izdanje "Frejzera" za 24 pesme (1996) u njegovom pisanju je nastao zastoj, ako se izuzme honorarni rad u listu "Danas". Tada ga je život poveo stranputicom...

Nije mogla da ga izvuče ni Rokfelerova fondacija iz Njujorka koja ga je kao istaknutog mladog pisca poslala u Belađo, bajkovito mesto na obali jezera Komo u Italiji... 

"Iznenadna bolest me je potpuno vratila u život", otkrio je Valjarević. O tome je pisao u "Dnevniku druge zime" (2005), knjizi koja je ovenčana domaćim i evropskim priznanjima, a potom je vratio "dug" Rokfeleru veličanstvenim  romanom "Komo"(2006), koji je nagrađen s 20.000 evra!

Na intervju u redakciju "Politike" je došao u dresu Liverpula. To nije slučajno, jer mu je prva ljubav – fudbal.  

U kakvoj ste porodici rođeni?

Život su mi dali majka Nada i otac Bratislav, a sačekala me pet godina starija sestra Ivana, koje sad, na žalost, nema... Živeli smo u Skadarliji, a rođen sam u leto 1967. u porodilištu na Dedinju. Beograd je moj grad, ali nije loše na neko vreme da se ode u svet. Ja to radim često, pre nekoliko dana sam se vratio iz Švajcarske, i dobro se snalazim. Govorim engleski. Ali, mislim, da zauvek nikad ne bih mogao da odem. Nisam oženjen, nemam devojku, uživam u slobodi, pisanju, druženju s prijateljima, a i prijateljicama, naravno...

Koliko Vas je zanimala škola?

Ne mnogo. Posle osmogodišnjeg obrazovanja upisao sam se u gimnaziju, ali je nisam završio... U to vreme sam najviše igrao fudbal. Zaposlio sam se i išao šest meseci na kurs za mašinbravara. Onda sam kao moler radio u Berlinu, odakle sam se posle nekoliko meseci vratio u Beograd i upisao se u srednju dizajnersku školu. Završio sam je, ali taj posao nikad nisam radio. Više mi se isplatilo da budem autolimar, međutim, ni tu me nije držalo mesto. Potom sam u "Ferusu", na Zvezdari, pravio plastične kace za kupus, a celo leto bio konobar na Korčuli i tako pet godina. To je priča o mom školovanju i radu do 1992.

Šta je bilo sa pisanjem?

Počeo sam da pišem tek sa 17-18 godina, a sve one "moje" firme su, u međuvremenu, propale. Posla više nije bilo, Srbija je ušla u veliku krizu. Počeo sam da pišem za neke novine, a u "Danasu", osnovanom 1997, imao sam stalnu rubriku sve do 2001. I tako sam počeo da živim samo od pisanja...

Zašto više ne pišete za "Danas"?

Zato što mogu da živim od pisanja knjiga. Tu nemam nikakve rokove. Dok sam radio za "Danas" rokovi mi nisu smetali, a sad me opušta atmosfera potpune slobode. Ništa me ne sputava i ne opterećuje, mada imam i disciplinu u pisanju, koju sam stekao pišući za novine.

Između četvrte i pete knjige je pauza od 10 godina. Zašto?

Pa pisao sam malo za "Danas" Ušao sam u neke druge poslove. Počeo sam da radim s foto-kopir mašinama, a bio sam i u nekom drugom raspoloženju... Jednostavno rečeno došao sam u situaciju da nisam mogao da pišem...

I u tom raspoloženju "javio" Vam se Rokfeler?

Dobio sam 1998. ponudu da na odem na jezero Komo. Uprkos svim nastojanjima nisam saznao kako je došlo do toga da baš ja dobijem pravo da uz džeparac i plaćene troškove uživam u lepotama tog raskošnog hotela i prirode u Belađu. Neko je iz Rokfelerove fondacije, posle onoga što sam napisao, odlučio da mi da priliku da u tom očaravajućem prostoru dobijem nove ideje...  

A šta se sa Vama događalo pre odlaska u Italiju i posle toga?

Mnogo češće sam u ruci držao čašu nego olovku. U tom raspoloženju bio sam i u Belađu. I u Italiji mi je najbolji poznanik bio konobar...Tako sam živeo sve do 2004. kada sam se teško razboleo. Iz stana me odnela hitna pomoć. Od pića su mi se oduzele noge, pa sam bio nepokretan mesec dana! Posle toga sam godinu dana hodao sa štapom. Izvuklo me je i to što sam se bavio sportom. Odmah sam počeo da vežbam i da svaki dan šetam... Nisam se lečio od alkoholizma, ali čašu sam razbio za sva vremena. U vreme tog oporavka pisao sam knjigu "Dnevnik druge zime" i pisanje mi je mnogo pomoglo. To je roman o čoveku koji je ponovo učio da hoda...

Kad je stigao "Komo"?

Odmah posle "Druge zime". Kad sam bio na Komu nisam mnogo pisao. Samo sam piskarao, šetao, pio dobra vina... Beležio sam tada neka zapažanja. Nisam u bloku imao više od tridesetak šlajfni teksta. Kad sam završio "Drugu zimu" počeo sam da čitam beleške iz Italije i počeo da pišem novu knjigu. Tada mi se odvio "film" svih događaja u Italiji... I tako je, osam godina po povratku s Koma stigao roman "Komo".

Da li Vam je alkohol nudio inspiraciju?

Nikad inspiraciju nisam tražio u alkoholu. Uživao sam i uživam u pisanju, a u međuvremenu sam uživao u piću. Nikad istovremeno nisam mogao da se osećam dobro i u jednom i u drugom raspoloženju. Sad znam svoj jedini put. Pisac sam... 

Koliko ste ambiciozni?

Nikad nisam bio ambiciozan. Čak ni kao fudbaler. Pisanje je moja iskonska potreba. Tako to osećam. Kad pišem ne žurim, jer uživam...

Zašto pišete u prvom licu?

To mi je najlakše. A i pišem o događajima koji su prošli i kroz moj život. Ima u svim tim pričama dosta i mene. U pisanju nemam nikakvih kalkulacija. Pišem o onome što je meni važno, o onome što vidim. Pišem i govorim samo istinu. Istina je moje najjače oružje. Ne družim se sa kolegama. Mnoge i ne poznajem. U mom društvu sam jedini pisac. Moj najbolji prijatelj popravlja i prodaje automobile... Za "Komo" nisam dobio "NIN"-ovu nagradu (7.000 evra), jer mi je izmakla, čuo sam, za malo, ali nije ona koju daje "Si end Si" (20.000)!

Koliko ste bili posvećeni fudbalu?

Kad sam se razboleo "razveo" sam se od pića, a zbog nogu i od fudbala, koji sam igrao za Sinđelić, dok sam u Radničkom, na Crvenom krstu, trenirao boks i vežbe snage. Sasvim slučajno sam u Grčkoj potpisao profesionalni ugovor. Otišao sam u leto 1992. na Peloponez s drugom da kao nadničari beremo mandarine. Na utakmici između dva sela igrao sam veoma dobro. Zapazio je to čovek iz trećeligaša Astrosa i ponudio mi ugovor. Uslovi su bili prihvatljivi: stan, hrana i 2.000 maraka mesečno. Ali, nisam dugo igrao, kolena mi nisu izdržala... Sad sam samo navijač. Moji klubovi su Sinđelić, Crvena zvezda i Liverpul.

Zašto se u Srbiji odlaže istina?

Sporost odgovara srpskim vođama. Na žalost. Ili zato što nemaju rešenje ili zato što se nekima to ekonomski isplati, a to je, u principu, isto...

Da li Srbija može da se izvuče?

Kad sam ja to mogao da učinim mogla bi, sigurno, i Srbija. Ali, to nije pitanje samo mogućnosti već želje, poštenja i pameti... Ipak, mislim da će, u krajnjem slučaju, svet da izvuče Srbiju, jer ni njemu ne odgovara ovakva Srbija.

Koliko nam je Evropa daleko?

Naši problemi i njihovi ne mogu da se porede. U Švajcarskoj je sad najveći problem zašto se crkveno zvono čuje u delovima grada gde su u većini ateisti i muslimani... 

Šta mislite o Srbima?

Isto što i o Eskimima... Ne mislim o narodima, nego o pojedincima...

Gde odlazite na odmor?

Negde daleko, daleko i od jezika... Prošle godine sam bio kod prijatelja u Švedskoj, a posle sam produžio nekim radničkim autobusima do Laponaca. Volim pešačenje, šetnje po šumi...

Šta Vam je važno u druženju?

Pre svega iskrenost. Imam po jednog prijatelja sa Konjarnika, Zvezdare, Voždovca i kuma sa Dorćola. To je ceo Beograd... Kod nas su sve karte otvorene.

A kad su žene u pitanju?

Sve moje uspomene s njima su lepe...

Kako objašnjavate pravu ljubav?