Болест ме вратила у живот

Писац и песник Срђан Ваљаревић (40) израстао је у изузетног аутора. Његов успон био је метеорски. Свет га чита...  После четири и по дела "Лист на корици хлеба"(1990), "Џо Фрејзер и 49 песама"(1992), "Људи за столом"(1994), "Зимски дневник"(1995), па допуњено издање "Фрејзера" за 24 песме (1996) у његовом писању је настао застој, ако се изузме хонорарни рад у листу "Данас". Тада га је живот повео странпутицом...

Није могла да га извуче ни Рокфелерова фондација из Њујорка која га је као истакнутог младог писца послала у Белађо, бајковито место на обали језера Комо у Италији... 

"Изненадна болест ме је потпуно вратила у живот", открио је Ваљаревић. О томе је писао у "Дневнику друге зиме" (2005), књизи која је овенчана домаћим и европским признањима, а потом је вратио "дуг" Рокфелеру величанственим  романом "Комо"(2006), који је награђен с 20.000 евра!

На интервју у редакцију "Политике" је дошао у дресу Ливерпула. То није случајно, јер му је прва љубав – фудбал.  

У каквој сте породици рођени?

Живот су ми дали мајка Нада и отац Братислав, а сачекала ме пет година старија сестра Ивана, које сад, на жалост, нема... Живели смо у Скадарлији, а рођен сам у лето 1967. у породилишту на Дедињу. Београд је мој град, али није лоше на неко време да се оде у свет. Ја то радим често, пре неколико дана сам се вратио из Швајцарске, и добро се сналазим. Говорим енглески. Али, мислим, да заувек никад не бих могао да одем. Нисам ожењен, немам девојку, уживам у слободи, писању, дружењу с пријатељима, а и пријатељицама, наравно...

Колико Вас је занимала школа?

Не много. После осмогодишњег образовања уписао сам се у гимназију, али је нисам завршио... У то време сам највише играо фудбал. Запослио сам се и ишао шест месеци на курс за машинбравара. Онда сам као молер радио у Берлину, одакле сам се после неколико месеци вратио у Београд и уписао се у средњу дизајнерску школу. Завршио сам је, али тај посао никад нисам радио. Више ми се исплатило да будем аутолимар, међутим, ни ту ме није држало место. Потом сам у "Ферусу", на Звездари, правио пластичне каце за купус, а цело лето био конобар на Корчули и тако пет година. То је прича о мом школовању и раду до 1992.

Шта је било са писањем?

Почео сам да пишем тек са 17-18 година, а све оне "моје" фирме су, у међувремену, пропале. Посла више није било, Србија је ушла у велику кризу. Почео сам да пишем за неке новине, а у "Данасу", основаном 1997, имао сам сталну рубрику све до 2001. И тако сам почео да живим само од писања...

Зашто више не пишете за "Данас"?

Зато што могу да живим од писања књига. Ту немам никакве рокове. Док сам радио за "Данас" рокови ми нису сметали, а сад ме опушта атмосфера потпуне слободе. Ништа ме не спутава и не оптерећује, мада имам и дисциплину у писању, коју сам стекао пишући за новине.

Између четврте и пете књиге је пауза од 10 година. Зашто?

Па писао сам мало за "Данас" Ушао сам у неке друге послове. Почео сам да радим с фото-копир машинама, а био сам и у неком другом расположењу... Једноставно речено дошао сам у ситуацију да нисам могао да пишем...

И у том расположењу "јавио" Вам се Рокфелер?

Добио сам 1998. понуду да на одем на језеро Комо. Упркос свим настојањима нисам сазнао како је дошло до тога да баш ја добијем право да уз џепарац и плаћене трошкове уживам у лепотама тог раскошног хотела и природе у Белађу. Неко је из Рокфелерове фондације, после онога што сам написао, одлучио да ми да прилику да у том очаравајућем простору добијем нове идеје...  

А шта се са Вама догађало пре одласка у Италију и после тога?

Много чешће сам у руци држао чашу него оловку. У том расположењу био сам и у Белађу. И у Италији ми је најбољи познаник био конобар...Тако сам живео све до 2004. када сам се тешко разболео. Из стана ме однела хитна помоћ. Од пића су ми се одузеле ноге, па сам био непокретан месец дана! После тога сам годину дана ходао са штапом. Извукло ме је и то што сам се бавио спортом. Одмах сам почео да вежбам и да сваки дан шетам... Нисам се лечио од алкохолизма, али чашу сам разбио за сва времена. У време тог опоравка писао сам књигу "Дневник друге зиме" и писање ми је много помогло. То је роман о човеку који је поново учио да хода...

Кад је стигао "Комо"?

Одмах после "Друге зиме". Кад сам био на Кому нисам много писао. Само сам пискарао, шетао, пио добра вина... Бележио сам тада нека запажања. Нисам у блоку имао више од тридесетак шлајфни текста. Кад сам завршио "Другу зиму" почео сам да читам белешке из Италије и почео да пишем нову књигу. Тада ми се одвио "филм" свих догађаја у Италији... И тако је, осам година по повратку с Кома стигао роман "Комо".

Да ли Вам је алкохол нудио инспирацију?

Никад инспирацију нисам тражио у алкохолу. Уживао сам и уживам у писању, а у међувремену сам уживао у пићу. Никад истовремено нисам могао да се осећам добро и у једном и у другом расположењу. Сад знам свој једини пут. Писац сам... 

Колико сте амбициозни?

Никад нисам био амбициозан. Чак ни као фудбалер. Писање је моја исконска потреба. Тако то осећам. Кад пишем не журим, јер уживам...

Зашто пишете у првом лицу?

То ми је најлакше. А и пишем о догађајима који су прошли и кроз мој живот. Има у свим тим причама доста и мене. У писању немам никаквих калкулација. Пишем о ономе што је мени важно, о ономе што видим. Пишем и говорим само истину. Истина је моје најјаче оружје. Не дружим се са колегама. Многе и не познајем. У мом друштву сам једини писац. Мој најбољи пријатељ поправља и продаје аутомобиле... За "Комо" нисам добио "НИН"-ову награду (7.000 евра), јер ми је измакла, чуо сам, за мало, али није она коју даје "Си енд Си" (20.000)!

Колико сте били посвећени фудбалу?

Кад сам се разболео "развео" сам се од пића, а због ногу и од фудбала, који сам играо за Синђелић, док сам у Радничком, на Црвеном крсту, тренирао бокс и вежбе снаге. Сасвим случајно сам у Грчкој потписао професионални уговор. Отишао сам у лето 1992. на Пелопонез с другом да као надничари беремо мандарине. На утакмици између два села играо сам веома добро. Запазио је то човек из трећелигаша Астроса и понудио ми уговор. Услови су били прихватљиви: стан, храна и 2.000 марака месечно. Али, нисам дуго играо, колена ми нису издржала... Сад сам само навијач. Моји клубови су Синђелић, Црвена звезда и Ливерпул.

Зашто се у Србији одлаже истина?

Спорост одговара српским вођама. На жалост. Или зато што немају решење или зато што се некима то економски исплати, а то је, у принципу, исто...

Да ли Србија може да се извуче?

Кад сам ја то могао да учиним могла би, сигурно, и Србија. Али, то није питање само могућности већ жеље, поштења и памети... Ипак, мислим да ће, у крајњем случају, свет да извуче Србију, јер ни њему не одговара оваква Србија.

Колико нам је Европа далеко?

Наши проблеми и њихови не могу да се пореде. У Швајцарској је сад највећи проблем зашто се црквено звоно чује у деловима града где су у већини атеисти и муслимани... 

Шта мислите о Србима?

Исто што и о Ескимима... Не мислим о народима, него о појединцима...

Где одлазите на одмор?

Негде далеко, далеко и од језика... Прошле године сам био код пријатеља у Шведској, а после сам продужио неким радничким аутобусима до Лапонаца. Волим пешачење, шетње по шуми...

Шта Вам је важно у дружењу?

Пре свега искреност. Имам по једног пријатеља са Коњарника, Звездаре, Вождовца и кума са Дорћола. То је цео Београд... Код нас су све карте отворене.

А кад су жене у питању?

Све моје успомене с њима су лепе...

Како објашњавате праву љубав?