Lovac u bundi

Da bi se ugledao hermelin u njegovom prirodnom okruženju, treba biti pažljiv posmatrač. Njegovo krzno savršeno se stapa sa okolinom: u toplom delu godine dlaka na leđima mu je riđa ili smeđa, a na stomaku i vratu beličasta, dok tokom zimskih meseci kaput hermelina koji žive u severnim krajevima naše planete potpuno pobeli, a samo vrh repa ostaje crn. Životinje koje nastanjuju toplije predele, gde snega ima manje nego na ledenom severu, tokom zime imaju tamnije krzno. Ovoj bistrookoj i hitronogoj životinji duguljastog tela, koja pripada rodu lasica, dovoljan je samo tren da utekne iz vidokruga i izgubi se u žbunju ili pobegne u svoje dobro skriveno stanište.

Hermelin najčešće živi u podzemnoj jazbini, ili se sklanja u šuplje panjeve, među korenje drveća, blizu stena ili u gomile kamenja. Pre nego što se useli, ova velika lasica ušuškava svoj dom i oblaže ga suvim lišćem, krznom i perjem koje joj je preostalo od ulovljenog plena. U manjim šupljinama koje se nalaze u jazbini ili u njenoj neposrednoj blizini hermelin skladišti hranu, ili ove „sobice” koristi kao toalet.

Mužjaci su dvostruko krupniji od ženki: dugački su tridesetak centimetara i teški su stotinak grama. Noge hermelina su kratke, a telo je izduženo sa dugim vratom i trouglastom glavom, tako da se lako i brzo kreće i uzanim tunelima u kojima živi, ali i na površini zemlje. Odličan je plivač i vešt penjač. Zahvaljujući dugim, osetljivim brkovima i dobro razvijenom čulu mirisa, lako primeti plen. Hermelin dobro vidi u mraku, ali mu je dnevni vid slabiji nego čovečiji. Često se propinje na zadnje noge kako bi bolje osmotrio okolinu. Veoma je vešt lovac. Lako trči i po snegu, a kreće se tako što pravi skokove dugačke oko pola metra. Krupniju žrtvu hvata zubima za vrat, obmotava svoje telo oko nje i davi je. Kada je ulov bogat, zakopava višak hrane i čuva ga za gladne dane. Omiljena hrana su mu ptice, miševi, pacovi, voluharice, leminzi, insekti, ribe i zečevi. Glodare pronalazi tako što prati njihov mirisni trag, dok mu pri lovu na insekte pomaže čulo sluha.

Sezona parenja hermelina počinje krajem proleća i završava se u prvim danima leta, a mladi, zbog odloženog začeća, na svet dolaze tek u aprilu ili maju sledeće godine. Ima ih od tri do petnaestak, prekriveni su svilenkastom dlakom i slepi. Mladunci rastu brzo i sa osam nedelja već odlaze sa majkom u lov. Ženke polno sazrevaju sa 60 do 70 dana starosti: još dok ih majka doji, spremne su za parenje. Za razliku od njih, mladi mužjaci dostižu polnu zrelost tek dve godine po rođenju, što mnogi i ne dočekaju, jer je prosečan životni vek hermelina, u divljini svega, godinu i po dana. Ova velika lasica ima mnogo prirodnih neprijatelja – od lisica i kuna, preko jazavaca do domaćih mačaka. Kada je gladan, hermelin ne preza i od upada među živinu, zbog čega je često na meti ljudi.