Obavezno oglašavanje nije korupcija

Potrebno je odgovoriti na pitanje koje je urednica „Politike” postavila u tekstu „Miroslava” („Politika”, 27. novembar) i na koje se Miroslava Milenović osvrnula u intervjuu NIN-u („Premijer ima problem sa svojim okruženjem”, 3. decembar), a tiče se stava da li se sva plaćanja države prema medijima mogu smatrati korupcijom.

Pošto sam član Saveta za borbu protiv korupcije, smatram da ovo pitanje zaslužuje pravno valjan odgovor, jer Savet nema pravo da nešto unapred proglašava sistemskom korupcijom, i to na senzacionalistički, tabloidan i površan način, a da prethodno nije utvrdio koja se tačno plaćanja države prema medijima mogu smatrati korupcijom.

Tačno je da država, državni organi, organizacije, agencije i državna društva plaćaju velike iznose za usluge medijima, da se u tim utrošenim sredstvima nalaze donacije, sponzorstva, nesvrsishodna reklamiranja ministarstava i drugi troškovi bez osnova, za koje se može odmah reći da je reč o očiglednoj korupciji, odnosno da postoji osnovana sumnja da su plaćanja vršena koruptivno. Za ovakva plaćanja vlast mora da odgovara, jer vlast nema mandat od naroda i od poreskih obveznika da državna sredstva troši bez osnova sponzorišući i donirajući i reklamirajući nešto što se nikako ne može nazvati potrebom građana.

Prema tome, nije sporno da se takva trošenja nazovu korupcijom, nedozvoljenom reklamom vladajućih stranaka, kupovinom glasova za vladajuće stranke i još mnogo toga.

Kontrolu svrsishodnosti trošenja državnih sredstava kontroliše Državna revizorska institucija, koja ima pravo da pokreće prekršajne i krivične postupke. Prema tome, ako DRI radi svoj posao kontrole trošenja državnih sredstava, onda je mogućnost korupcije mala.

Međutim, kod oglašavanja koje se vrši na osnovu komercijalnih ugovora, ne može se samo iz činjenice plaćanja izvesti zaključak da je reč o sistemskoj korupciji.

Naime, mnogim zakonima predviđeno je obavezno oglašavanje koje moraju da vrše država, državni organi, organizacije, agencije i privredna društva, naročito kada je reč o raspolaganju državnom imovinom, o javnim nabavkama, stečajevima, privatizacijama, oglašavanju bankrotstva, konkursa za zapošljavanje i slično. U svim tim slučajevima reč je o obaveznom oglašavanju, oglasima koji moraju biti javni, svima dostupni, kako niko ne bi bio onemogućen u ostvarivanju jednakih prava, odnosno kako bi se otklonila diskriminacija bilo koga.

Od svog nastanka Savet se bori za potpunu javnost, često bezuspešno, ali se i dalje bori da svi postupci moraju biti javni, da vlast ne može da raspolaže državnom imovinom tajno. To je borba za pravnu državu jer Savet samo traži da svi, pa i vlast, primenjuju zakone. Sve što je tajno izaziva sumnju na moguću korupciju, zato se Savet bori za transparentnost, za vladavinu prava, za rad institucija koje će kontrolisati primenu prava i da pravo i pravda budu dostupni svim građanima. Upravo zbog mogućnosti korupcije u tajnim postupcima koje upražnjavaju sve vlade, a o čemu je Savet često pisao, zakonima je predviđena javnost putem oglašavanja, kao i dostupnost podataka od javnog značaja preko regulatornog tela Poverenika (preko koga je Savet došao da dokumentacije u više od 170 predmeta). Prema tome, oglašavanje u medijima jedan je od veoma važnih oblika javnosti i na oglašavanje u načelu mora se gledati kao na doprinos medija u sprečavanju moguće korupcije.

Tačno je da oglašavanje može biti koruptivno. Međutim, ne može se za svako oglašavanje unapred zauzeti stav da je reč o korupciji bilo koje vrste. Zbog toga smatram da Savet, kao ozbiljna institucija, kada dobije inicijativu da država forsira neki medij u oglašavanju, odnosno da vlast korumpira medije, mora u svakom pojedinačnom slučaju oglašavanja da utvrdi da li je postupak oglašavanja u skladu sa zakonom, da li je oglašavanje kako je traženo svrsishodno, zakonito i donekle troškovno opravdano. Međutim, Savet nema ovlašćenje da unapred zauzima stav da su sva oglašavanja koruptivna, kao ni da se bavi izborom medija u kojima će se država oglašavati, jer izbor medija mora da vrši oglašivač, zavisno od svrhe oglašavanja, kao i teritorijalne dostupnosti medija i oglasa.

Isto kao što se može reći da vlast korumpira neke medije, može se reći i da Savet pogoduje nekim medijima kada smatra da oglašavanje može vršiti samo jedan medij.

Stav Saveta da korupcija u medijima proizlazi iz same činjenice plaćanja oglašavanja medijima od strane države može da upućuje na zaključak da država ne treba da vrši oglašavanje, iako je to zakonska obaveza, da država ne treba da to oglašavanje plaća medijima i da mediji ne mogu da rade oglašavanje, iako im je to, između ostalog, delatnost. To bi bio pogrešan zaključak.