Обавезно оглашавање није корупција

Потребно је одговорити на питање које је уредница „Политике” поставила у тексту „Мирослава” („Политика”, 27. новембар) и на које се Мирослава Миленовић осврнула у интервјуу НИН-у („Премијер има проблем са својим окружењем”, 3. децембар), а тиче се става да ли се сва плаћања државе према медијима могу сматрати корупцијом.

Пошто сам члан Савета за борбу против корупције, сматрам да ово питање заслужује правно ваљан одговор, јер Савет нема право да нешто унапред проглашава системском корупцијом, и то на сензационалистички, таблоидан и површан начин, а да претходно није утврдио која се тачно плаћања државе према медијима могу сматрати корупцијом.

Тачно је да држава, државни органи, организације, агенције и државна друштва плаћају велике износе за услуге медијима, да се у тим утрошеним средствима налазе донације, спонзорства, несврсисходна рекламирања министарстава и други трошкови без основа, за које се може одмах рећи да је реч о очигледној корупцији, односно да постоји основана сумња да су плаћања вршена коруптивно. За оваква плаћања власт мора да одговара, јер власт нема мандат од народа и од пореских обвезника да државна средства троши без основа спонзоришући и донирајући и рекламирајући нешто што се никако не може назвати потребом грађана.

Према томе, није спорно да се таква трошења назову корупцијом, недозвољеном рекламом владајућих странака, куповином гласова за владајуће странке и још много тога.

Контролу сврсисходности трошења државних средстава контролише Државна ревизорска институција, која има право да покреће прекршајне и кривичне поступке. Према томе, ако ДРИ ради свој посао контроле трошења државних средстава, онда је могућност корупције мала.

Међутим, код оглашавања које се врши на основу комерцијалних уговора, не може се само из чињенице плаћања извести закључак да је реч о системској корупцији.

Наиме, многим законима предвиђено је обавезно оглашавање које морају да врше држава, државни органи, организације, агенције и привредна друштва, нарочито када је реч о располагању државном имовином, о јавним набавкама, стечајевима, приватизацијама, оглашавању банкротства, конкурса за запошљавање и слично. У свим тим случајевима реч је о обавезном оглашавању, огласима који морају бити јавни, свима доступни, како нико не би био онемогућен у остваривању једнаких права, односно како би се отклонила дискриминација било кога.

Од свог настанка Савет се бори за потпуну јавност, често безуспешно, али се и даље бори да сви поступци морају бити јавни, да власт не може да располаже државном имовином тајно. То је борба за правну државу јер Савет само тражи да сви, па и власт, примењују законе. Све што је тајно изазива сумњу на могућу корупцију, зато се Савет бори за транспарентност, за владавину права, за рад институција које ће контролисати примену права и да право и правда буду доступни свим грађанима. Управо због могућности корупције у тајним поступцима које упражњавају све владе, а о чему је Савет често писао, законима је предвиђена јавност путем оглашавања, као и доступност података од јавног значаја преко регулаторног тела Поверeника (преко кога је Савет дошао да документације у више од 170 предмета). Према томе, оглашавање у медијима један је од веома важних облика јавности и на оглашавање у начелу мора се гледати као на допринос медија у спречавању могуће корупције.

Тачно је да оглашавање може бити коруптивно. Међутим, не може се за свако оглашавање унапред заузети став да је реч о корупцији било које врсте. Због тога сматрам да Савет, као озбиљна институција, када добије иницијативу да држава форсира неки медиј у оглашавању, односно да власт корумпира медије, мора у сваком појединачном случају оглашавања да утврди да ли је поступак оглашавања у складу са законом, да ли је оглашавање како је тражено сврсисходно, законито и донекле трошковно оправдано. Међутим, Савет нема овлашћење да унапред заузима став да су сва оглашавања коруптивна, као ни да се бави избором медија у којима ће се држава оглашавати, јер избор медија мора да врши оглашивач, зависно од сврхе оглашавања, као и територијалне доступности медија и огласа.

Исто као што се може рећи да власт корумпира неке медије, може се рећи и да Савет погодује неким медијима када сматра да оглашавање може вршити само један медиј.

Став Савета да корупција у медијима произлази из саме чињенице плаћања оглашавања медијима од стране државе може да упућује на закључак да држава не треба да врши оглашавање, иако је то законска обавеза, да држава не треба да то оглашавање плаћа медијима и да медији не могу да раде оглашавање, иако им је то, између осталог, делатност. То би био погрешан закључак.