Pčelica od dva metra i četiri pastuva

Po vlažnom pesku padoka Beogradskog hipodroma kaskao je dorat konj podvezanog repa. Dorat je dizao noge kao da u njima ima čelične opruge. U sedlu, kao po taktu, cuckao je i pevušio jahač. Kod padoka su mirisali stajnjak i seno, u vazduhu se osećali stud i sneg. Na hipodromu me je čekao doktor veterine Vladan Rajković iz Svilajnca. Vladan u rodnom Svilajncu drži veterinarsku stanicu „Pčelica”, a i njemu je nadimak Pčelica. Međutim „pčelica” je ljudeskara od dva metra! „Odakle taj nadimak?”, pitam Vladana. „Iz studentskih dana”, kaže. „Posle gimnazije u Svilajncu, upišem veterinu u Beogradu. Na fakultetu sam bio vredan, pa pomagao nekim kolegama da polože biologiju. Prozvali me Pčelica. Bili su to sjajni mladi ljudi: Vlada Stajić, Zlatan Sinovec, Gordana Zuntanović, Zoran Rajkov, Milan Ćirić, Perica Milošević... Svi postali vrsni veterinari.”

Za jaslama u štali u Svilajncu Vladan sa sinovima Milanom i Petrom drži sedam lipicanerskih kobila i četiri pastuva! Imaju i tridesetak goveda. Od toga dvanaest muznih krava, ostalo junice i telad. Bikove ne drže.

– Pradeda Milan, deda Staniša, otac Milorad bili su ratari. Uvek držali mnogo stoke. Imali su dobre volove. Eno, na tavanu u Svilajncu čuvamo dedina volovska kola. Držali su konje domaće rase. Zvali su se Roman, Cvetko, Kidran i Bećar. To su bila narodna imena za konje. Sad nam kobile i pastuvi nose imena po linijama porekla. Gajtana, Drava, Drava ćerka, Zenta, Vera, Bokalea i Bastosta. Pastuvi: Maestozo, Napolitano, Napolitano Batosta, Siglavi Gajtan... Poslednji domaći konji prodati su 1968. godine, kad je u avliju doteran prvi traktor IMT-533. Pošto mi je u struci uža specijalnost simentalska rasa goveda, još kao student izlagao sam na novosadskom Poljoprivrednom sajmu i bio uz štand sa simentalcima – priča Vladan. – Tamo sam počeo da se družim s vajnim konjarima i kočijašima. Izlagali su svoje konje, takmičili se u vožnji fijakera. Divio sam se proslavljenom Žarku Čorbi, Radi Čizmi iz Sasa, Radici Dronjku, Siniši Višnjičkom, pa još i Šoš Đura iz Ruskog Krstura, Bogdan Ulemek, Sima Paunović, Milenko Radaković, Brica Švigar, Šoš Janika... Sve paradni kočijaši, brk do brka, šešir do šešira... Rešim se pa 1991. od Zorana Kune iz Mladenovca kupim kobilu Sonju, a od Sime Maljugića u Mokrinu kobilu Lastu. Fijaker nabavim u Dublju kod Jovana Jeremića. Kad su sinovi stasali i kad nam je konjska dlaka ušla u krv, već smo sarađivali s ergelom na Kelebiji i konjarima širom Srbije. Počeli da se takmičimo u vožnji zaprega. Sada imamo tri fijakera. Poslednji je moderan, s kočnicama i zejtin osovinama. Fijaker nam je pravio čuveni majstor Henrih Lajtera iz Makova u Mađarskoj. Najnoviji paradni amovi, sa sajnim pređicama, karikama i kajasima, majstorstvo su sarača Đule – Bači Gifka iz Kišteleka, mesta između Kečekeme i Segedina. Ove godine išli smo na Svetsko prvenstvo u vožnji dvoprega u mađarskom mestu Fabijan Sebastijanu. Kroz dve godine svetsko takmičenje je u Lipici, u Sloveniji. Sin Milan, agronom, zadužen je za konje. Petar je na petoj godini studija veterine. Pomaže u štali, ali je i odgajivač engleskih poentera. Obrađujemo trideset hektara sopstvene zemlje. Proizvodimo kukuruz, lucerku i pšenicu zbog plodoreda – rekao je Vladan Rajković, i pozvao da ih posetimo. Vožnja fijakerom kroz Svilajnac se podrazumeva.