Пчелица од два метра и четири пастува

По влажном песку падока Београдског хиподрома каскао је дорат коњ подвезаног репа. Дорат је дизао ноге као да у њима има челичне опруге. У седлу, као по такту, цуцкао је и певушио јахач. Код падока су мирисали стајњак и сено, у ваздуху се осећали студ и снег. На хиподрому ме је чекао доктор ветерине Владан Рајковић из Свилајнца. Владан у родном Свилајнцу држи ветеринарску станицу „Пчелица”, а и њему је надимак Пчелица. Међутим „пчелица” је људескара од два метра! „Одакле тај надимак?”, питам Владана. „Из студентских дана”, каже. „После гимназије у Свилајнцу, упишем ветерину у Београду. На факултету сам био вредан, па помагао неким колегама да положе биологију. Прозвали ме Пчелица. Били су то сјајни млади људи: Влада Стајић, Златан Синовец, Гордана Зунтановић, Зоран Рајков, Милан Ћирић, Перица Милошевић... Сви постали врсни ветеринари.”

За јаслама у штали у Свилајнцу Владан са синовима Миланом и Петром држи седам липицанерских кобила и четири пастува! Имају и тридесетак говеда. Од тога дванаест музних крава, остало јунице и телад. Бикове не држе.

– Прадеда Милан, деда Станиша, отац Милорад били су ратари. Увек држали много стоке. Имали су добре волове. Ено, на тавану у Свилајнцу чувамо дедина воловска кола. Држали су коње домаће расе. Звали су се Роман, Цветко, Кидран и Бећар. То су била народна имена за коње. Сад нам кобиле и пастуви носе имена по линијама порекла. Гајтана, Драва, Драва ћерка, Зента, Вера, Бокалеа и Бастоста. Пастуви: Маестозо, Наполитано, Наполитано Батоста, Сиглави Гајтан... Последњи домаћи коњи продати су 1968. године, кад је у авлију дотеран први трактор ИМТ-533. Пошто ми је у струци ужа специјалност сименталска раса говеда, још као студент излагао сам на новосадском Пољопривредном сајму и био уз штанд са сименталцима – прича Владан. – Тамо сам почео да се дружим с вајним коњарима и кочијашима. Излагали су своје коње, такмичили се у вожњи фијакера. Дивио сам се прослављеном Жарку Чорби, Ради Чизми из Саса, Радици Дроњку, Синиши Вишњичком, па још и Шош Ђура из Руског Крстура, Богдан Улемек, Сима Пауновић, Миленко Радаковић, Брица Швигар, Шош Јаника... Све парадни кочијаши, брк до брка, шешир до шешира... Решим се па 1991. од Зорана Куне из Младеновца купим кобилу Соњу, а од Симе Маљугића у Мокрину кобилу Ласту. Фијакер набавим у Дубљу код Јована Јеремића. Кад су синови стасали и кад нам је коњска длака ушла у крв, већ смо сарађивали с ергелом на Келебији и коњарима широм Србије. Почели да се такмичимо у вожњи запрега. Сада имамо три фијакера. Последњи је модеран, с кочницама и зејтин осовинама. Фијакер нам је правио чувени мајстор Хенрих Лајтера из Макова у Мађарској. Најновији парадни амови, са сајним пређицама, карикама и кајасима, мајсторство су сарача Ђуле – Бачи Гифка из Киштелека, места између Кечекеме и Сегедина. Ове године ишли смо на Светско првенство у вожњи двопрега у мађарском месту Фабијан Себастијану. Кроз две године светско такмичење је у Липици, у Словенији. Син Милан, агроном, задужен је за коње. Петар је на петој години студија ветерине. Помаже у штали, али је и одгајивач енглеских поентера. Обрађујемо тридесет хектара сопствене земље. Производимо кукуруз, луцерку и пшеницу због плодореда – рекао је Владан Рајковић, и позвао да их посетимо. Вожња фијакером кроз Свилајнац се подразумева.