Hercegovci zaboravili dleto i čekić

Trebinje – Hercegovina je zemlja u kojoj se na kamenu ali i od kamena živi. Vekovima su hercegovački klesari vadili i obrađivali kamen, zidali njime kuće, dvorišta, crkve. Od kamena su izrađivali zidove, podove, stubove, krovove ali i ukrase kojih se ne bi postideli ni antički umetnici. Njihovo majstorsko umeće bilo je na glasu daleko izvan Hercegovine pa su mnogi od njih „dali ruke” i na građevinama daleko od rodne grude. Posebno su bili cenjeni klesari iz Popovog polja čijim veštim rukama deo lepote duguju i Dubrovnik i Herceg Novi i Trebinje i mnoge kamene građevine diljem bivše zajedničke države.

Nekada gotovo da nije bilo sela koje nije imalo dobrog majstora – klesara. Danas tradiciju čuva još samo pedesetosmogodišnji Nikola Šišić iz sela Do u Popovom polju. Počeo je , kaže, kao četrnaestogodišnjak da pomaže ocu. Iako je radni vek proveo u trebinjskoj Industriji alata, uvek je pomalo radio i sa kamenom. Kamen obrađen u njegovoj klesarskoj radionici ugrađivan je u zidove obnovljenih crkava i manastira u Danilovgradu, Nikšiću, Čapljini, Pivi ali i u čuvenu hercegovačku Gračanicu na Crkvini kod Trebinja.

– Od ovoga težeg zanata nema, iako je „majstorski”. Treba sve pripremiti, naći kvalitetan kamen, izvaditi ga iz zemlje, doterati do radionice. Potom dugo raditi na njemu da bi se mogao koristiti za gradnju. Ranije dok se sve radilo ručno, samo sa dletom, špicom i čekićem je bilo još teže. Danas kamen sečemo pomoću mašina pa je to znatno olakšalo majstorski posao. Nekada smo svaki drugi ili treći dan alat morali da nosimo kovaču jer bi otupeo od tvrdoće kamena. Ipak, i pored mašina i dalje se veći deo posla odrađuje ručno. Kamen treba „okrojiti” uterati ga, kako mi majstori kažemo „u škvadru” da bi se njime moglo zidati – pripoveda Nikola ruku ogrubelih i prekrivenih debelim slojem kamene prašine. Kaže da se dobar kamen za gradnju vadi iz zemlje , što dublje to bolje, jer je onaj na površini izgoreo od sunca i mekan. Kameni blokovi se ručno ili uz pomoć greda utovare na traktorsku prikolicu i voze do radionice. Postoji, kaže, na ovom terenu beli kamen, takozvani jabučar koji je kvalitetniji i koristi se za lepše stvari i crni kojeg narod zove „mrkijenda”, kojeg je skoro nemoguće obraditi i upotrebljava se za grubo zidanje. Priseća se i nekadašnjih „ćemera”, lepih polukružnih svodova koje su slaganjem kamena radili najbolji majstori. Danas ćemere niko ne radi, zamenile su ih betonske ploče.

– Ja sećam da je u mom detinjstvu u Popovom polju bilo više od trideset klesara. Stara mera je bila da se na dan obradi oko pola kvadrata kamena. Danas se zahvaljujući mašinama može više, ali neće niko da radi – priča majstor.

Kaže da mu ponekad u poslu pomaže sin, ali da on nije zainteresovan za to da nasledi očev zanat. Nada se da bi se dleta i špice mogao prihvatiti petogodišnji unuk koji se već pomalo zanima za dedin alat.

– Od svih majstora koje sam poznavao u Popovom polju, ne znam da je iko u porodici nasledio njihovu tradiciju i zanat. Jedino ja na ovom terenu što još pomalo ovo tučem i radim. Niko mlađi od mene nema, niti će izgleda iko više biti. A zašto, ne znam. Posao je fizički težak, naporan , ali danas je lakše u gradu prodati „šteku” cigareta i zaraditi marku nego ovde pet – odmahuje Nikola prašnjavom rukom i odmerava kamen ispred sebe ocenjujući kako će ga uterati „u škvadru” i isklesati.