Херцеговци заборавили длето и чекић

Требиње – Херцеговина је земља у којој се на камену али и од камена живи. Вековима су херцеговачки клесари вадили и обрађивали камен, зидали њиме куће, дворишта, цркве. Од камена су израђивали зидове, подове, стубове, кровове али и украсе којих се не би постидели ни антички уметници. Њихово мајсторско умеће било је на гласу далеко изван Херцеговине па су многи од њих „дали руке” и на грађевинама далеко од родне груде. Посебно су били цењени клесари из Поповог поља чијим вештим рукама део лепоте дугују и Дубровник и Херцег Нови и Требиње и многе камене грађевине диљем бивше заједничке државе.

Некада готово да није било села које није имало доброг мајстора – клесара. Данас традицију чува још само педесетосмогодишњи Никола Шишић из села До у Поповом пољу. Почео је , каже, као четрнаестогодишњак да помаже оцу. Иако је радни век провео у требињској Индустрији алата, увек је помало радио и са каменом. Камен обрађен у његовој клесарској радионици уграђиван је у зидове обновљених цркава и манастира у Даниловграду, Никшићу, Чапљини, Пиви али и у чувену херцеговачку Грачаницу на Црквини код Требиња.

– Од овога тежег заната нема, иако је „мајсторски”. Треба све припремити, наћи квалитетан камен, извадити га из земље, дотерати до радионице. Потом дуго радити на њему да би се могао користити за градњу. Раније док се све радило ручно, само са длетом, шпицом и чекићем је било још теже. Данас камен сечемо помоћу машина па је то знатно олакшало мајсторски посао. Некада смо сваки други или трећи дан алат морали да носимо ковачу јер би отупео од тврдоће камена. Ипак, и поред машина и даље се већи део посла одрађује ручно. Камен треба „окројити” утерати га, како ми мајстори кажемо „у шквадру” да би се њиме могло зидати – приповеда Никола руку огрубелих и прекривених дебелим слојем камене прашине. Каже да се добар камен за градњу вади из земље , што дубље то боље, јер је онај на површини изгорео од сунца и мекан. Камени блокови се ручно или уз помоћ греда утоваре на тракторску приколицу и возе до радионице. Постоји, каже, на овом терену бели камен, такозвани јабучар који је квалитетнији и користи се за лепше ствари и црни којег народ зове „мркијенда”, којег је скоро немогуће обрадити и употребљава се за грубо зидање. Присећа се и некадашњих „ћемера”, лепих полукружних сводова које су слагањем камена радили најбољи мајстори. Данас ћемере нико не ради, замениле су их бетонске плоче.

– Ја сећам да је у мом детињству у Поповом пољу било више од тридесет клесара. Стара мера је била да се на дан обради око пола квадрата камена. Данас се захваљујући машинама може више, али неће нико да ради – прича мајстор.

Каже да му понекад у послу помаже син, али да он није заинтересован за то да наследи очев занат. Нада се да би се длета и шпице могао прихватити петогодишњи унук који се већ помало занима за дедин алат.

– Од свих мајстора које сам познавао у Поповом пољу, не знам да је ико у породици наследио њихову традицију и занат. Једино ја на овом терену што још помало ово тучем и радим. Нико млађи од мене нема, нити ће изгледа ико више бити. А зашто, не знам. Посао је физички тежак, напоран , али данас је лакше у граду продати „штеку” цигарета и зарадити марку него овде пет – одмахује Никола прашњавом руком и одмерава камен испред себе оцењујући како ће га утерати „у шквадру” и исклесати.