Izbor tradicije

Vozi me letos znanac kroz Prag pa mi govori kako se zove koja ulica i objašnjava po kome ili po čemu je dobila ime, ako su mi ličnost ili događaj nepoznati. Zanimljivo mi je kako Prag, recimo, još uvek ima Ulicu jugoslovenskih partizana. U trenutku dok ulazimo u jednu široku ulicu dobacuje kako se ona zove po 5. maju, odnosno datumu kad je u Pragu podignut ustanak protiv nacističke okupacije. Koja je to godina, pitam: četrdeset prva ili četrdeset druga? On se smeje, misli da se šalim. Kažem da pitam ozbiljno, pa on odgovari da se to desilo 1945. Čekaj, prekidam ga, hoćeš da kažeš da je Hitler bio već danima mrtav kad je u Pragu podignut ustanak protiv nacista, a on potvrđuje.

Posle sam malo istražio stvar. Ispostavilo se da je ustanak zaista podignut tek 5. maja 1945. U celoj priči je možda najapsurdnije to što su Nemci i u vreme dok su ih saveznici svuda nemilosrdno gazili uspeli da uguše taj ustanak i to za samo tri dana. Ustanici su poraženi 8. maja, a već sutradan Crvena armija je oslobodila Prag.

Ne volim priče o nacionalnim karakterima i mentalitetima i bizarni su mi stereotipi prema kojima su Srbi, eto, listom slobodarski nastrojene bundžije, dok su Česi oblaporni hedonisti kojima je samo do piva. Istorijski konteksti su uvek odviše različiti da bi se mogle povlačiti direktne analogije. Uostalom, ne treba nikad zaboraviti na atentat na Hajdriha koji su počinili čehoslovački antifašisti Jozef Gabčik i Jan Kubiš, a nakon čega su nacisti u odmazdi počinili masakr u Lidicama.

U istoriji svakog naroda postoje različite tendencije, a svaki narod u svakom trenutku bira na koju od tih tendencija će da kalemi svoju budućnost. Zato je Renan i rekao kako je nacija „svakodnevni referendum“. Bez obzira što su se na ustanak protiv nacista digli tek četiri dana pre konačnog poraza Trećeg rajha, Česi svoj identitet temelje na borbi za slobodu i na antifašizmu. Uostalom, iz zahvalnosti na doprinosu ostvarenoj slobodi češkog naroda, vojnik František Lebl je zapamtio mesto tajnog groba Gavrila Principa. Iz iste zahvalnosti su njegovi posmrtni ostaci uz sve počasti vraćeni u Jugoslaviju. Iz iste zahvalnosti je Masarik poklonio prelepu zgradu uz sam Karlov most za ambasadu Kraljevine Jugoslavije. Usput, u toj zgradi je danas ambasada Republike Srbije.

Kad Ljubiša Ristić ovih dana komentarišući najavu rehabilitacije Milana Nedića ogorčeno kaže kako je „jedini stvarni kontinuitet u istoriji Srbije bila i ostala saradnja sa okupatorom“ to se još uvek može čitati kao umetnička hiperbola. Ristić je, međutim, sasvim u pravu kada kaže da razlog za rehabilitaciju nije revizija istorije već opravdavanje današnjih kvislinga i njihove saradnje sa okupatorom dodavši: „Ustanak i borba za nezavisnost u našoj istoriji je samo incident koji ćemo kasnije okrivljavati za naše nevolje i čime ćemo opravdavati one koji streljaju đake u Kragujevcu ili bombama ubijaju novinare RTS.“

Eventualna rehabilitacija Milana Nedića bila bi konačan pečat na istinitost Ristićevih reči. Jer koliko god da je pogrešna i rehabilitacija Draže Mihailovića, ona se ne može izjednačiti sa rehabilitacijom Nedića. Mihailović nikada ideološki nije bio antifašista, ali se njegove snage barem neko vreme jesu borile protiv okupatora. Njegove snage jesu počinile ratne zločine, ali on se nikad nije klanjao pred Hitlerom kao Nedić.

Rehabilitacijom Nedića Srbija bi izabrala tradiciju saradnje sa okupatorom. I nije da se za izbor te tradicije poslednjih godina udarnički ne agituje u medijima i javnosti. Trubi se o tome kako je Gavrilo Princip skupo koštao Srbe i Srbiju, kako je 27. mart bio zločinačka britanska ujdurma, kako je Austro-Ugarska bila baš super, kako ne može šut s rogatim, i tako dalje, i tome slično.

Među južnoslovenskim totalitaristima postoji taj kult kaudilja Franka koji je izmešao kosti republikanaca i rojalista u svrhu pomirenja španskog naroda. Na taj način je i Tuđman hteo da miri hrvatske partizane sa ustašama. Nema, međutim, te sile koja može da pomiri Milana Nedića i Slobodu Trajković, dvadesetčetvorogodišnju studentkinju i verenicu Ive Lole Ribara, koju je Nedićeva policija uhapsila i prebacila u Banjički logor gde je zajedno s roditeljima, bratom i sestrom ugušena u gasnoj komori. Bio je 9. maj 1942, tačno tri godine pre Dana pobede.

Ne može, Srbijo, i Nedić i Sloboda. Biraj.

Pisac i novinar