Nikad dosta tih Tjudora

Nisu istorijske ličnosti kontroverzne: kontroverzna je istorija. U pozadini događaja koji će dovesti do razlaza Engleske sa katoličkom verom i do osnivanja samostalne Anglikanske crkve stoji sin večito pijanog londonskog kovača, krvav i modar od očevih batina. I baš taj mladić  izrasta iz  bede niže klase u uticajnog savetnika Henrija Osmog – reč je o Tomasu Kromvelu, kome Hilari Mantel u svojoj trilogiji u nastajanju (2009. „Vučje leglo”; 2012. „Leševe na videlo”; 2015. „Ogledalo i svetiljka” još se uvek piše) dodeljuje tu centralnu ulogu, gotovo alegorijsku: ulogu istorijske kontroverze lično.

O poreklu Tomasa Kromvela i početku njegove blistave karijere ne zna se mnogo i Mantelova lako nalazi prostor da uz malo činjenica i ponešto mašte oživi jednu od najuticajnijih ličnosti u engleskoj istoriji šesnaestog veka, pažljivo gradeći odnose u njegovoj porodici, snažno motivišući njegov odlazak od oca i ambiciju koju će hraniti čitavog života. Kromvel se u poznoj Šekspirovoj drami „Henri Osmi”, pisanoj u saradnji sa Džonom Flečerom, pojavljuje samo kao „Kromvel, Vulzijev sluga”, u dve i po scene, kao odani sekretar  moćnog, politički veštog i nemilosrdnog kardinala kome nakon pada u kraljevu nemilost kaže: „Kralju ću služiti a za vas se uvek i zauvek moliti”. Do kraja drame, koja više govori o Vulzijevom padu nego o Kromvelovom usponu a završava se „proročanstvom” o blistavoj vladavini tek rođene buduće kraljice Elizabete, Šekspir će samo nagovestiti narastajući uticaj Kromvela kog konzervativna struja na dvoru samovoljnog kralja mahom prezire.

Tomas Kromvel je ambiciozan i surov ali progresivan, i njegov je uticaj na Henrija Osmog doprineo da se Engleska otrgne od uticaja Rima. Taj čovek recituje poeziju na italijanskom, citira pisce od Platona do Plauta, ume da se pobije (ali i da odlučno prekine uličnu tuču), sastavi ugovor i izdresira sokola, flamanski će naučiti trgujući vunom u Antverpenu, a francuski boreći se u francuskoj vojsci. Hilari Mantel želi da verujemo kako Kromvel nije kontrolisao špijunsku mrežu (uostalom, procvat rečenog zanata očekuje se tek pod vladavinom Elizabete Prve) niti zlostavljao katolički kler (navodno im je delio penzije), isto kao što nas upozorava da je Ani Bulin šesti prst na ruci nikao dugo nakon što je pogubljena. Taj šesti prst dodala je, naime, jezuitska propaganda.

Pad u nemilost kod kralja kome se predugo nije dalo da dobije muško dete i naslednika trona dokaz je ne da je Kromvel bio nesposoban saradnik, nego da je vladarska volja prevrtljiva. Henri Osmi autoritet crkve izaziva zbog ljubavnog hira: u želji da se razvede od Katarine Aragonske i oženi Anom Bulin koja neoprezno obeća da će mu roditi sina, on podiže talas verskih, političkih i društvenih previranja koji preplavljuje Evropu tokom čitavog šesnaestog veka. Kada je papa, pod uticajem katoličkih vladara, odbio da poništi kraljev brak, Henri Osmi prekida sve veze sa Vatikanom i Rimom i Zakonom o suprematiji 1534. godine proglašava se za vrhovnog poglavara engleske crkve. Mešajući istorijske činjenice i fikciju Hilari Mantel sugestivno dočarava duh vremena i na pozornicu istorije izvodi sve ključne likove: Henrija Osmog, Katarinu Aragonsku, sestre Bulin i Tomasa Mora, kraljevog oponenta.

Hilari Mantel je za roman „Leševe na videlo”, osvojila Bukerovu nagradu drugi put, nakon što je tri godine ranije nagrađena za „Vučje leglo”. Formula njenog uspeha objašnjena je u samo jednoj rečenici Margaret Atvud, objavljenoj u londonskom „Gardijanu”: „Nikad dosta tih Tjudora”. Velika kanadska spisateljica nije jedina koja o Mantelovoj blagonaklono piše, uprkos činjenici da često obrađivana tema vladavine Henrija Osmog priziva i manje-više očekivane pripovedne strategije: sažimanje radnje u ime bržeg ritma priče i preplitanje dokumentarizma sa kulturološkim predstavama epohe. Možda izdašno nagrađivanje trilogije u nastajanju više govori o engleskoj književnoj kulturi u doba Kindla nego o Mantelovoj, kako je napisao Robert Mekram, ali bog književnog tržišta nije ništa manje nepredvidljiv nego što je istorija.

Bolje od svih televizijskih serija koje eksploatišu strašnu kontroverznost istorije Kromvela će objasniti književni teoretičar Stiven Grinblat u knjizi „Samooblikovanje u renesansi”. Tema razvoja ranog modernog subjekta neodvojiva je od ideje samooblikovanja, na kojoj Grinblat insistira ne zato što je ono karakteristično za renesansu, već stoga što se uspostavlja svest da je formiranje identiteta proces kojim se može upravljati. Samooblikovanje nije samo stvaranje ličnosti, već i formiranje kulture kao sadejstva obrazaca ponašanja i skupa kontrolnih mehanizama koji ponašanjem upravljaju.

Samooblikovanje je proces kreiranja identiteta i javne persone u skladu sa društveno prihvatljivim standardima. Tajna svake moći je sposobnost promene: to je ujedno i prokletstvo kontroverzne istorije kontroverznih ličnosti kao što je Tomas Kromvel.