Никад доста тих Тјудора

Нису историјске личности контроверзне: контроверзна је историја. У позадини догађаја који ће довести до разлаза Енглеске са католичком вером и до оснивања самосталне Англиканске цркве стоји син вечито пијаног лондонског ковача, крвав и модар од очевих батина. И баш тај младић  израста из  беде ниже класе у утицајног саветника Хенрија Осмог – реч је о Томасу Кромвелу, коме Хилари Мантел у својој трилогији у настајању (2009. „Вучје легло”; 2012. „Лешеве на видело”; 2015. „Огледало и светиљка” још се увек пише) додељује ту централну улогу, готово алегоријску: улогу историјске контроверзе лично.

О пореклу Томаса Кромвела и почетку његове блиставе каријере не зна се много и Мантелова лако налази простор да уз мало чињеница и понешто маште оживи једну од најутицајнијих личности у енглеској историји шеснаестог века, пажљиво градећи односе у његовој породици, снажно мотивишући његов одлазак од оца и амбицију коју ће хранити читавог живота. Кромвел се у позној Шекспировој драми „Хенри Осми”, писаној у сарадњи са Џоном Флечером, појављује само као „Кромвел, Вулзијев слуга”, у две и по сцене, као одани секретар  моћног, политички вештог и немилосрдног кардинала коме након пада у краљеву немилост каже: „Краљу ћу служити а за вас се увек и заувек молити”. До краја драме, која више говори о Вулзијевом паду него о Кромвеловом успону а завршава се „пророчанством” о блиставој владавини тек рођене будуће краљице Елизабете, Шекспир ће само наговестити нарастајући утицај Кромвела ког конзервативна струја на двору самовољног краља махом презире.

Томас Кромвел је амбициозан и суров али прогресиван, и његов је утицај на Хенрија Осмог допринео да се Енглеска отргне од утицаја Рима. Тај човек рецитује поезију на италијанском, цитира писце од Платона до Плаута, уме да се побије (али и да одлучно прекине уличну тучу), састави уговор и издресира сокола, фламански ће научити тргујући вуном у Антверпену, а француски борећи се у француској војсци. Хилари Мантел жели да верујемо како Кромвел није контролисао шпијунску мрежу (уосталом, процват реченог заната очекује се тек под владавином Елизабете Прве) нити злостављао католички клер (наводно им је делио пензије), исто као што нас упозорава да је Ани Булин шести прст на руци никао дуго након што је погубљена. Тај шести прст додала је, наиме, језуитска пропаганда.

Пад у немилост код краља коме се предуго није дало да добије мушко дете и наследника трона доказ је не да је Кромвел био неспособан сарадник, него да је владарска воља превртљива. Хенри Осми ауторитет цркве изазива због љубавног хира: у жељи да се разведе од Катарине Арагонске и ожени Аном Булин која неопрезно обећа да ће му родити сина, он подиже талас верских, политичких и друштвених превирања који преплављује Европу током читавог шеснаестог века. Када је папа, под утицајем католичких владара, одбио да поништи краљев брак, Хенри Осми прекида све везе са Ватиканом и Римом и Законом о супрематији 1534. године проглашава се за врховног поглавара енглеске цркве. Мешајући историјске чињенице и фикцију Хилари Мантел сугестивно дочарава дух времена и на позорницу историје изводи све кључне ликове: Хенрија Осмог, Катарину Арагонску, сестре Булин и Томаса Мора, краљевог опонента.

Хилари Мантел је за роман „Лешеве на видело”, освојила Букерову награду други пут, након што је три године раније награђена за „Вучје легло”. Формула њеног успеха објашњена је у само једној реченици Маргарет Атвуд, објављеној у лондонском „Гардијану”: „Никад доста тих Тјудора”. Велика канадска списатељица није једина која о Мантеловој благонаклоно пише, упркос чињеници да често обрађивана тема владавине Хенрија Осмог призива и мање-више очекиване приповедне стратегије: сажимање радње у име бржег ритма приче и преплитање документаризма са културолошким представама епохе. Можда издашно награђивање трилогије у настајању више говори о енглеској књижевној култури у доба Киндла него о Мантеловој, како је написао Роберт Мекрам, али бог књижевног тржишта није ништа мање непредвидљив него што је историја.

Боље од свих телевизијских серија које експлоатишу страшну контроверзност историје Кромвела ће објаснити књижевни теоретичар Стивен Гринблат у књизи „Самообликовање у ренесанси”. Тема развоја раног модерног субјекта неодвојива је од идеје самообликовања, на којој Гринблат инсистира не зато што је оно карактеристично за ренесансу, већ стога што се успоставља свест да је формирање идентитета процес којим се може управљати. Самообликовање није само стварање личности, већ и формирање културе као садејства образаца понашања и скупа контролних механизама који понашањем управљају.

Самообликовање је процес креирања идентитета и јавне персоне у складу са друштвено прихватљивим стандардима. Тајна сваке моћи је способност промене: то је уједно и проклетство контроверзне историје контроверзних личности као што је Томас Кромвел.