Ko se i kako naoružava

Dugoročni plan razvoja hrvatskih oružanih snaga 2004–2015. malo je realizovan. Saveznicima NATO-a servirano je da će se najviše u tome otići u pravcu borbenog jačanja ratnog vazduhoplovstva, da bi se završilo nedavnom izjavom ministra odbrane u tehničkoj vladi da se očekuje nabavka balističkih raketa dometa 300 km.

Za realizaciju tog programa pošlo se od problema trenutne ekonomske krize i analize bezbednog i strateškog okruženja koje je, kako stoji u uvodu plana, „obeleženo izuzetno dinamičnim političkim, društvenim i ekonomskim promenama koje rezultiraju pomacima u sferi moći i uticaja te regenerišu nove nestabilnosti“...

Drugim rečima, program modernizacije hrvatske vojske bazira se na obavezama koje su preuzete članstvom u NATO-u, „ali i na sve učestalijim pretnjama međunarodnog terorizma, prekograničnog organizovanog kriminala, lakoj dostupnosti oružja za masovno uništenje i drugim opasnostima“.

Probni potez mogućeg naoružavanja predstavljao je neuspeli pokušaj da na proslavi 20-godišnjice „Oluje“ 2015. učestvuje oružani kontingent vojnika NATO-a i tzv. spektakularni let F-15, aviona koji pored ostalih letelica čini udarnu vazduhoplovnu snagu alijanse.

Drugi, značajniji razlog modernizacije predstavlja vojna moć da, kao članicu Evropske unije, obavezuje učestvovanje u odbrani sopstvenim snagama u sklopu EU „Batle Group i European Defense Agenci“.

Kao i svaki drugi, tako je i ovaj program opterećen – kako ističu angažovani vojni stručnjaci – „teškim nasleđem iz devedesetih godina“, pa se smatra da, ipak, postoje relativno male opasnosti od izbijanja sukoba u regionu u kome bi konvencionalno i drugo oružje upotrebili, na prvom mestu Srbija, ili teroristi koji, kao u primeru pisanja austrijskog „Kurira“, mogu da izazovu vehabije iz BiH i Sandžaka, ili povratnici iz Albanije i sa KiM sa ratišta na Bliskom istoku.

To je, uostalom, bila i analiza vojnih i drugih stručnjaka angažovanih u formulisanju programa razvoja oružanih snaga.

Pored nabavke balističkih raketa i lansera, deo programa modernizacije obuhvata i borbeno osposobljavanje ljudstva u čije jačanje se unose i „iskustva Domovinskog rata“. Taj rat bio je usmeren ne samo na legitimne vojne ciljeve, nego više na stanovništvo i civilne objekte.

Vojni stručnjaci NATO-a raspolažu podacima o sticanju borbenog iskustva hrvatske vojske u međunarodnoj obuci i učestvovanju u raznim vežbama i misijama. Međutim, ti podaci su sakriveni u tajnim izveštajima komandnih struktura.

U programu do 2017. odvija se kadrovsko smanjenje brojnog stanja ljudstva na 15.000, uz 20.000 pripadnika rezervnog sastava. U vojnom učilištu „Petar Zrinski“ godišnje se obučavaju 400 oficira i podoficira.

Naoružavanje modernijim sredstvima svakako neće proći bez pomoći NATO-a koji se modernijim sistemima oružja sve više približava granicama Rusije. Hrvatska planira i opremanje Ratne mornarice brodskim raketnim sistemima, a projekat „Patrija“ i modernizaciju borbenih oklopnih i protivoklopnih vozila, kao i radarskog sistema protivvazdušne odbrane.

Kada se sa generalne tačke sagledaju mogućnosti hrvatske vojske, izjava ministra odbrane u tehničkoj vladi da „kao članica NATO Hrvatska ima pravo na vlastitu odbranu i razvoj svog sistema i svojih sredstava“, onda se ima u vidu i konstatacija da to radi polovično, odnosno dobila je lansere posredstvom NATO-a, ali treba da izdvoji novac za balističke rakete.

Zvaničnici NATO-a imaju nov strateški koncept o budućnosti našeg regiona, koji još nije objavljen. Taj plan je, navodno, potreban da bi se postigao potpuni mir, bezbednost i stabilnost.

Deo tog plana je i Crna Gora u NATO-u, mada se Crna Gora bez većeg značaja samo „upisuje“ u članstvo.

Viši naučni saradnik