Ко се и како наоружава

Дугорочни план развоја хрватских оружаних снага 2004–2015. мало је реализован. Савезницима НАТО-а сервирано је да ће се највише у томе отићи у правцу борбеног јачања ратног ваздухопловства, да би се завршило недавном изјавом министра одбране у техничкој влади да се очекује набавка балистичких ракета домета 300 км.

За реализацију тог програма пошло се од проблема тренутне економске кризе и анализе безбедног и стратешког окружења које је, како стоји у уводу плана, „обележено изузетно динамичним политичким, друштвеним и економским променама које резултирају помацима у сфери моћи и утицаја те регенеришу нове нестабилности“...

Другим речима, програм модернизације хрватске војске базира се на обавезама које су преузете чланством у НАТО-у, „али и на све учесталијим претњама међународног тероризма, прекограничног организованог криминала, лакој доступности оружја за масовно уништење и другим опасностима“.

Пробни потез могућег наоружавања представљао је неуспели покушај да на прослави 20-годишњице „Олује“ 2015. учествује оружани контингент војника НАТО-а и тзв. спектакуларни лет Ф-15, авиона који поред осталих летелица чини ударну ваздухопловну снагу алијансе.

Други, значајнији разлог модернизације представља војна моћ да, као чланицу Европске уније, обавезује учествовање у одбрани сопственим снагама у склопу ЕУ „Batle Group i European Defense Agenci“.

Као и сваки други, тако је и овај програм оптерећен – како истичу ангажовани војни стручњаци – „тешким наслеђем из деведесетих година“, па се сматра да, ипак, постоје релативно мале опасности од избијања сукоба у региону у коме би конвенционално и друго оружје употребили, на првом месту Србија, или терористи који, као у примеру писања аустријског „Курира“, могу да изазову вехабије из БиХ и Санџака, или повратници из Албаније и са КиМ са ратишта на Блиском истоку.

То је, уосталом, била и анализа војних и других стручњака ангажованих у формулисању програма развоја оружаних снага.

Поред набавке балистичких ракета и лансера, део програма модернизације обухвата и борбено оспособљавање људства у чије јачање се уносе и „искуства Домовинског рата“. Тај рат био је усмерен не само на легитимне војне циљеве, него више на становништво и цивилне објекте.

Војни стручњаци НАТО-а располажу подацима о стицању борбеног искуства хрватске војске у међународној обуци и учествовању у разним вежбама и мисијама. Међутим, ти подаци су сакривени у тајним извештајима командних структура.

У програму до 2017. одвија се кадровско смањење бројног стања људства на 15.000, уз 20.000 припадника резервног састава. У војном училишту „Петар Зрински“ годишње се обучавају 400 официра и подофицира.

Наоружавање модернијим средствима свакако неће проћи без помоћи НАТО-а који се модернијим системима оружја све више приближава границама Русије. Хрватска планира и опремање Ратне морнарице бродским ракетним системима, а пројекат „Патрија“ и модернизацију борбених оклопних и противоклопних возила, као и радарског система противваздушне одбране.

Када се са генералне тачке сагледају могућности хрватске војске, изјава министра одбране у техничкој влади да „као чланица НАТО Хрватска има право на властиту одбрану и развој свог система и својих средстава“, онда се има у виду и констатација да то ради половично, односно добила је лансере посредством НАТО-а, али треба да издвоји новац за балистичке ракете.

Званичници НАТО-а имају нов стратешки концепт о будућности нашег региона, који још није објављен. Тај план је, наводно, потребан да би се постигао потпуни мир, безбедност и стабилност.

Део тог плана је и Црна Гора у НАТО-у, мада се Црна Гора без већег значаја само „уписује“ у чланство.

Виши научни сарадник