Islamska država udarila na Indoneziju

Zemlja s najbrojnijim muslimanskim stanovništvom na svetu, donedavno uzimana kao primer uspešnog suzbijanja islamskog radikalizma, Indonezija, dočekala je napad Islamske države (ID) u svom glavnom gradu Džakarti.  Sedam osoba – pet napadača, policajac i Kanađanin – usmrćeno je na ulicama kvarta oko Ulice Tamrin, prepunog prodavnica i poslovnih zdanja, nadomak mnogih ambasada i nacionalnog ureda Ujedinjenih nacija. Militanti, kojih je prema poslednjim izveštajima bilo sedmoro, napali su policijsku stanicu, najstariju robnu kuću u Džakarti i lokalni „Starbaks”, kafić iz čuvene američke franšize, nasumično otvarajući vatru na prolaznike i ranivši njih sedamnaestoro, među kojima i jednog stranca, Holanđanina. Nakon tročasovne opsade, napadači su, izgleda, detonirali svoje prsluke s eksplozivom, ali su dvojica zasad živa.

Ovaj atak je po metodu podsetio na onaj od 13. novembra prošle godine u Parizu, kada su na nišan takođe uzete takozvane meke mete, javni prostori i zgrade koje se procenjuju kao niskorizični, pa oko njih nema velikog obezbeđenja. Nekoliko dobro koordiniranih džihadista, bez visokotehnološkog oružja, dovoljni su da na takvim mestima, u srcima velikih gradova, počine masakr čiji će se stravični prizori, dostupni medijima, proširiti svetom.

Uzevši u obzir i bombaše samoubice koji su u Turskoj aktivirali eksploziv na trgovima i javnim skupovima tri puta u poslednjih šest meseci, izgleda da ovo postaje omiljeni način operisanja ID u inostranstvu, to jest van prostora koji je okupirala u Siriji i Iraku. Obaranje ruskog „erbasa” nad Sinajom, mada je ličilo na renesansu terorističke „ljubavi” prema avionima karakteristične za sedamdesete i osamdesete godine, ipak je bila samo epizoda, omogućena niskim bezbednosnim standardima na egipatskim aerodromima, nemarnošću kakva se nakon 11. septembra teško može zateći drugde u svetskim vazdušnim lukama.

Tragedija u Džakarti još po nečemu asocira na onu u Parizu. Francuska uopšte, osobito njena prestonica, simbol je tolerancije, neka vrsta ateističkog raja koji je, zahvaljujući neopterećenosti religijom i moralnom strogošću, kao i atmosferi visoke kulture, postao izabrana domovina za ljude iz raznih delova sveta. Indonezija je svakako drugačija i dublje uronjena u veru, to jest islam, ali varijantu kudikamo tolerantniju i inkluzivniju od one koju propovedaju ID i ostali džihadisti, prožetu uticajima hinduzima i drevnih javanskih religija. Drugačije je valjda i nemoguće u naciji zasnovanoj na arhipelagu u kojem se i dalje govori oko 300 jezika.

Istina, odmah nakon oslobađanja od kolonijalnog statusa 1945. godine, jedna organizacija je proglasila Indoneziju islamskom državom i sve do šezdesetih godina nastojala da svrgne vlast.

Islamistički pokret se potom rascepio na nekoliko grupa, od kojih je verovatno najpoznatija Islamska zajednica, odgovorna za bombaški napad na Baliju 2002. godine. U prvoj deceniji ovog veka priređeno je još nekoliko velikih terorističkih napada, dok bezbednosne snage nisu uspele da najmilitantnije grupe stave pod kontrolu.

Slabost uticaja radikalnog islamizma na Indonežane ogleda se i u malom broju stanovnika te zemlje, koji su se, uprkos snažnoj propagandi kojom se na njih nastoji delovati, pridružili džihadistima u Siriji i Iraku. Od 243 miliona Indonežana, gotovo 90 odsto su muslimani. U redove internacionalnih džihadističkih brigada stupilo je njih svega nekoliko stotina, koliko i iz Velike Britanije, gde živi oko tri miliona muslimana, sedamdeset puta manje nego u Indoneziji. Ali, u njoj muslimani imaju svoju državu, pa se ne mogu osećati marginalizovano, čak ni od sopstvenog režima, koji ne spada u represivne, te nema ni socijalnih nemira koji bi bila osnova za radikalizaciju. Zahvaljujući tome i pozivima umerenih islamskih organizacija, koje su suprotstavljaju vahabističkom radikalizmu, ocenio je „Njujork tajms” pre dva meseca, ograničena je snaga verski inspirisanih militanata.

Koliko god oni još bili potisnuti, u Indoneziji su već nekoliko godina sve glasniji zagovornici uvođenja šerijatskog prava, pa je i vlada nedavno najavila da razmišlja o zabrani alkohola, kocke i prostitucije: doduše, obećala je da će se o tom predlogu, ako ga uopšte bude iznela, izjasniti građani. Sve češće se donose presude po zakonu protiv bogohuljenja, a i napadi na verske manjine postali su brojniji: pre Nove godine, policija je objavila da je uhvatila sedmoro zaverenika koji su smerali napade na šiite i hrišćane tokom Božića.

Na vernost „kalifatu” još prošlog februara se zarekla grupa studenata na jednom islamskom univerzitetu u Džakarti i još tridesetak organizacija iz regiona, među kojima i Islamska zajednica, preko svog vođe koji je u zatvoru. Takvu zakletvu je položio i Santoso, lider gerilske grupe za kojim su indonežanske bezbednosne snage nedavno tragale u džunglama ostrva Sulavesi, iz kojih je pretio napadima na – Džakartu.

Bez obzira na gomilanje upozoravajućih znakova, šanse da ID uspostavi „istureni kalifat” u Indoneziji, kao što je australijski ministar pravde nedavno upozorio da ta organizacija planira, čak su i teorijski nepostojeće, pod pretpostavkom da ne dođe do potpuno preokreta u raspoloženju stanovništva. Ali, postoji opasnost od napada poput ovog u Džakarti, naročito ako bi se lokalni džihadisti povezali s onima u regionu, na primer s malezijskim. Iz policije te države pre dva meseca je, naime, procurio izveštaj o sumnjama da će tamošnji veterani islamističke vojne iz Iraka i Sirije organizovati samoubilačke atake u Kuala Lumpuru.