Исламска држава ударила на Индонезију

Земља с најбројнијим муслиманским становништвом на свету, донедавно узимана као пример успешног сузбијања исламског радикализма, Индонезија, дочекала је напад Исламске државе (ИД) у свом главном граду Џакарти.  Седам особа – пет нападача, полицајац и Канађанин – усмрћено је на улицама кварта око Улице Тамрин, препуног продавница и пословних здања, надомак многих амбасада и националног уреда Уједињених нација. Милитанти, којих је према последњим извештајима било седморо, напали су полицијску станицу, најстарију робну кућу у Џакарти и локални „Старбакс”, кафић из чувене америчке франшизе, насумично отварајући ватру на пролазнике и ранивши њих седамнаесторо, међу којима и једног странца, Холанђанина. Након трочасовне опсаде, нападачи су, изгледа, детонирали своје прслуке с експлозивом, али су двојица засад жива.

Овај атак је по методу подсетио на онај од 13. новембра прошле године у Паризу, када су на нишан такође узете такозване меке мете, јавни простори и зграде које се процењују као нискоризични, па око њих нема великог обезбеђења. Неколико добро координираних џихадиста, без високотехнолошког оружја, довољни су да на таквим местима, у срцима великих градова, почине масакр чији ће се стравични призори, доступни медијима, проширити светом.

Узевши у обзир и бомбаше самоубице који су у Турској активирали експлозив на трговима и јавним скуповима три пута у последњих шест месеци, изгледа да ово постаје омиљени начин оперисања ИД у иностранству, то јест ван простора који је окупирала у Сирији и Ираку. Обарање руског „ербаса” над Синајом, мада је личило на ренесансу терористичке „љубави” према авионима карактеристичне за седамдесете и осамдесете године, ипак је била само епизода, омогућена ниским безбедносним стандардима на египатским аеродромима, немарношћу каква се након 11. септембра тешко може затећи другде у светским ваздушним лукама.

Трагедија у Џакарти још по нечему асоцира на ону у Паризу. Француска уопште, особито њена престоница, симбол је толеранције, нека врста атеистичког раја који је, захваљујући неоптерећености религијом и моралном строгошћу, као и атмосфери високе културе, постао изабрана домовина за људе из разних делова света. Индонезија је свакако другачија и дубље уроњена у веру, то јест ислам, али варијанту кудикамо толерантнију и инклузивнију од оне коју проповедају ИД и остали џихадисти, прожету утицајима хиндузима и древних јаванских религија. Другачије је ваљда и немогуће у нацији заснованој на архипелагу у којем се и даље говори око 300 језика.

Истина, одмах након ослобађања од колонијалног статуса 1945. године, једна организација је прогласила Индонезију исламском државом и све до шездесетих година настојала да свргне власт.

Исламистички покрет се потом расцепио на неколико група, од којих је вероватно најпознатија Исламска заједница, одговорна за бомбашки напад на Балију 2002. године. У првој деценији овог века приређено је још неколико великих терористичких напада, док безбедносне снаге нису успеле да најмилитантније групе ставе под контролу.

Слабост утицаја радикалног исламизма на Индонежане огледа се и у малом броју становника те земље, који су се, упркос снажној пропаганди којом се на њих настоји деловати, придружили џихадистима у Сирији и Ираку. Од 243 милиона Индонежана, готово 90 одсто су муслимани. У редове интернационалних џихадистичких бригада ступило је њих свега неколико стотина, колико и из Велике Британије, где живи око три милиона муслимана, седамдесет пута мање него у Индонезији. Али, у њој муслимани имају своју државу, па се не могу осећати маргинализовано, чак ни од сопственог режима, који не спада у репресивне, те нема ни социјалних немира који би била основа за радикализацију. Захваљујући томе и позивима умерених исламских организација, које су супротстављају вахабистичком радикализму, оценио је „Њујорк тајмс” пре два месеца, ограничена је снага верски инспирисаних милитаната.

Колико год они још били потиснути, у Индонезији су већ неколико година све гласнији заговорници увођења шеријатског права, па је и влада недавно најавила да размишља о забрани алкохола, коцке и проституције: додуше, обећала је да ће се о том предлогу, ако га уопште буде изнела, изјаснити грађани. Све чешће се доносе пресуде по закону против богохуљења, а и напади на верске мањине постали су бројнији: пре Нове године, полиција је објавила да је ухватила седморо завереника који су смерали нападе на шиите и хришћане током Божића.

На верност „калифату” још прошлог фебруара се зарекла група студената на једном исламском универзитету у Џакарти и још тридесетак организација из региона, међу којима и Исламска заједница, преко свог вође који је у затвору. Такву заклетву је положио и Сантосо, лидер герилске групе за којим су индонежанске безбедносне снаге недавно трагале у џунглама острва Сулавеси, из којих је претио нападима на – Џакарту.

Без обзира на гомилање упозоравајућих знакова, шансе да ИД успостави „истурени калифат” у Индонезији, као што је аустралијски министар правде недавно упозорио да та организација планира, чак су и теоријски непостојеће, под претпоставком да не дође до потпуно преокрета у расположењу становништва. Али, постоји опасност од напада попут овог у Џакарти, нарочито ако би се локални џихадисти повезали с онима у региону, на пример с малезијским. Из полиције те државе пре два месеца је, наиме, процурио извештај о сумњама да ће тамошњи ветерани исламистичке војне из Ирака и Сирије организовати самоубилачке атаке у Куала Лумпуру.