Populizmom protiv izbeglica nasilnika

Od našeg dopisnika
Frankfurt, Hajdelberg – Masovni seksualni napadi na žene u novogodišnjoj noći u Kelnu, koje su počinili uglavnom imigranti, podigli su političku temperaturu u Berlinu, gde vlada Angele Merkel nastoji da po svaku cenu dokaže javnosti kako izbegličku krizu drži pod kontrolom. U tim pokušajima, kancelarka i ministri se utrkuju u izjavama, koje, kada se dublje analiziraju, predstavljaju samo običan politički populizam.

U nastojanju da se pokaže odlučan protiv nasilja, ali ne i protiv prijema izbeglica, nemački socijaldemokratski ministar pravde Hajko Mas je u prvim reakcijama ustvrdio da su seksualni napadi u Kelnu deo „organizovanog kriminala”, što su minulih dana na neki način demantovali svi zvaničnici upućeni u istragu. Prvi čovek nemačke savezne policije Holger Minh juče je otvoreno rekao da ne veruje da su napadi u Kelnu i drugim gradovima, poput Frankfurta, Hamburga i Štutgarta, povezani sa organizovanim kriminalom.

„Ne kažem da nije bilo organizacije, ali nije u pitanju organizovani kriminal. To bi imalo drugačiji kvalitet za mene, govorili bismo o hijerarhijskim grupama”, rekao je Minh.

I demohrišćanski ministri, predvođeni Merkelovom, nisu se uzdržali od izjava i poteza kojim su hteli da ostave utisak zaoštravanja azilantske politike. Videvši koliki je bes javnosti na lokalne vlasti i policiju koji su hteli da sakriju od javnosti to da su izbeglice među napadačima, kancelarka i njen ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer nastojali su da ističu da „svi do jednog moraju biti kažnjeni bez obzira na njihovo poreklo”, kao i da „ne bi trebalo ćutati o tome da iza nasilja u Kelnu većinom stoje ljudi inostranog porekla”.

Uprkos isticanjima da sve to ne bi trebalo da dovede do opšte sumnjičavosti prema svim izbeglicama i migrantima, demohrišćani su zarad javnosti odmah istakli da ako se dokaže da su tražioci azila počinili ova krivična dela – moraju biti deportovani.

Iako je Merkelova minulog vikenda u Majncu iskreno priznala da je Evropa ranjiva u izbegličkoj krizi, jer još ne kontroliše situaciju u meri u kojoj bi to volela, nije mogla da dopusti da javnost pomisli da ona ne namerava da zaoštri nemačku politiku prema izbeglicama. Zbog toga je njena Hrišćansko-demokratska unija minule subote na partijskom kongresu u Majncu usvojila takozvanu Deklaraciju iz Majnca, kojom se suštinski zalaže da se tražioci azila koji prekrše zakon, i za to dobiju čak i samo uslovnu zatvorsku kaznu, odmah strpaju u avione i vrate u zemlju porekla, pa makar to bila i Sirija u kojoj besni rat.

Očajnički željan da ostavi utisak u javnosti da mu izbeglice ipak nisu preče od sopstvenih građana, i vicekancelar i predsednik Socijaldemokratske partije Zigmar Gabrijel istakao je u razgovoru za tabloid „Bild” da moraju da budu proučene „sve mogućnosti u međunarodnom pravu” kako bi „kući bili vraćeni tražioci azila koji su počinili neko krivično delo”.

„Zašto bi nemački poreski obveznici plaćali zatvorske dane za strane kriminalce”, zapitao se on, dodajući da bi opasnost od služenja zatvorske kazne u zemlji porekla bilo veća mera odvraćanja nego služenje kazne u nekom nemačkom zatvoru.

Dok vladajuće stranke ovim predlozima žele da spreče da njihove glasove pokupe ultradesničari, stručnjaci za međunarodno pravo ističu da ove predloge ipak nije moguće realizovati. Prema međunarodnom pravu, samo u malom broju slučajeva je moguće vratiti tražioce azila u njihove zemlje porekla iz koje su pobegli kako bi spasli živu glavu. Ženevska konvencija o izbeglicama navodi da izbeglički status može biti odbijen samo ljudima koji su počinili ozbiljne ratne zličine ili su bili borci. Sva ostala krivična dela moraju da se procesuiraju u skladu sa nacionalnim pravosuđem, a izbeglica ne sme biti vraćena u zemlju porekla, jer bi to najčešće za nju značilo smrt.

Dakle, ukoliko nemački Bundestag usvoji predloženu promenu zakona, to bi značilo da bi, primera radi, neki Sirijac za džeparenje kod Kelnske katedrale mogao da dobije smrtnu kaznu, jer upravo to znači njegov povratak u Siriju. Osim toga, stručnjaci ukazuju da bi se Nemačka našla na udaru Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu i da bi verovatno doživela sudbinu Velike Britanije, koja u suđenjima pred ovim sudom neuspešno pokušava da radikalnog islamskog verskog vođu Abua Katadua el Filstinija deportuje u Jordan.

Za razliku od Sirije, Jordan je zemlja u miru, ali uprkos tome sudije u Strazburu smatraju da bi deportacija ovog Jordanca osumnjičenog za veze sa teroristima značila i mogućnost da bude izložen torturi u Jordanu. Posmatrajući ovaj slučaj, čini se nemoguće da bi Merkelova i Gabrijel uspeli da ubede iste sudije da je bezbedno deportovati nekog Sirijca da služi zatvorsku kaznu – kako u delu Sirije pod kontrolom Bašara el Asada, tako i u onom pod kontrolom Islamske države.

Zbog svega toga, čini se da je na sceni samo običan politički populizam, dok realna rešenja za sprečavanje ponavljanje sličnih napada u Nemačkoj još nisu izašla na videlo. Bar ne od političara.