Miroslav Lazanski: Kako sam vaskrsnuo u Zagrebu

Voditelj emisije „Otvoreno“ HRT-a gospodin Mislav Togonal rekao mi je da se pojavim u prostorijama hrvatske televizije oko 21 sat. Na ulazu B-30. Umesto toga ušao sam na glavni ulaz, direktno sa autoputa, odnosno Vukovarske avenije. Prethodni put bio sam u toj zgradi u rano proleće 1990. godine, zajedno sa čuvenim karikaturistom Joškom Marušićem. Emisija je bila na temu „Šta postati i raditi u životu”, a dečja publika u studiju birala je između posla vojnog komentatora i karikaturiste. Pobedio je posao karikaturiste.

Joško je tih dana imao veliki lični problem, nije mogao da se odluči hoće li se oženiti trenutnom verenicom ili najnovijom ljubavnicom.

„Ne mogu se odlučit, moj Lazo, obje su divne“, jadao mi se Joško na tipičan dalmatinski način.

„Pa, kako ćeš, šta ćeš uraditi”?

„A ništa, zakazat ću direktni sastanak između njih dvije, pa neka one između sebe odluče koja me više voli. Meni je ionako svejedno.“ Rezultat tog sastanka i odluke Joško mi nikada nije javio. Događaji i tok istorije na ovim prostorima nametnuli su druge, prioritetnije teme.

Setio sam se tog razgovora dok sam, posle 26 godina, opet ulazio u zgradu HRT-a na Prisavlju, zgradu koju su neki ranije nazivali i „dalekovidnicom“, ili hramom hrvatske žurnalistike. Dočekali su me ljubazno, kao da sam juče tu nešto snimao, ili montirao. Voditelj emisije Mislav Togonal i gosti profesor Vlatko Cvrtila, dekan privatnog sveučilišta Vern, u kojem je godišnja školarina po studentu 5.000 evra, magistar Nikola Brzica, nestranačka ličnost, ali član Odbora za pitanja odbrane HDZ-a, inače diplomac američke vojne akademije Vest Point, gde je bio peti u klasi od 4.000 kadeta, a njegova supruga je takođe završila Vest Point, i vojni analitičar Igor Tabak. Iz Srbije je bio pozvan načelnik Generalštaba general Ljubiša Diković. Nije došao, pa nije došao ni general Lovrić, načelnik generalštaba, odnosno Glavnog stožera hrvatske vojske. Nije došao ni tehnički ministar odbrane Hrvatske gospodin Ante Kotromanović.

Tema emisije bila je naoružavanje u regionu, hrvatske rakete dometa do 300 kilometara i srpske rakete ruskog sistema S-300. Voditelj je profesionalno usmeravao pitanja trudeći se da svakom diskutantu daje podjednako vremena. Naravno, ko se izborio za više prostora, bila je stvar umeća. Uglavnom, hrvatski učesnici u emisiji bili su kao bajagi iznenađeni što se u Srbiji postavlja pitanje o eventualnoj hrvatskoj nabavci američkih raketa dometa od 300 km, kada je to unutrašnja i suverena stvar Zagreba. Zatim su izneli mišljenje da te rakete nikada neće biti pretnja za Srbiju, da su namere Hrvatske prema Srbiji krajnje miroljubive itd.

Odgovorio sam da se pametna politika nikada ne ravna prema izjavama, deklaracijama i saopštenjima, već prema sposobnostima i kapacitetima one druge strane. I da je zato reakcija državnog vrha Srbije logična, jer na koga bi trebalo da budu uperene te hrvatske rakete dometa 300 km. Skoro sve zemlje oko Hrvatske članice su NATO-a, Zagreb sigurno neće nabavljati takve rakete zbog Italije ili Mađarske.  Sagovornici su opet insistirali na suverenoj slobodi Hrvatske da nabavlja oružje koje ona smatra za potrebno. Odgovorio sam im da unutar NATO-a postoji „podela rada“, pa, recimo, Rumunija i Hrvatska ne treba da imaju podmornice, drugi razvijaju kapacitete ABHO, treći planinske jedinice, četvrti PVO...

Pokušao sam da im ukažem da hrvatske rakete dometa od 300 km ne opuštaju atmosferu na Balkanu i da Hrvatska kao korisnik kolektivne bezbednosti NATO-a nema potrebu za takvim raketama, ni kao sredstvom odvraćanja ni kao oružjem za odmazdu. Onda su opet usledile teze da smo se mi u Srbiji uplašili hrvatske vojne sile i da svaki momenat njenog jačanja i reformi koristimo za unutrašnjopolitičke svrhe u Srbiji. Osetio sam diskretnu hrvatsku ambiciju za ulogom vojnog lidera na bivšem jugoprostoru.

Da, dotakli smo se i mog čuvenog intervjua sa generalom Kadijevićem. Sagovornici su bili zgroženi kada sam priznao da sam nagovarao Kadijevića da izvrši vojni puč i spreči krvave građanske ratove. Odmah je usledila teza da je JNA došla iz Srbije i izvršila agresiju na Hrvatsku 1991. Replicirao sam da je JNA u Hrvatskoj bila od 1945. i da nije trebalo da blokiraju i napadaju garnizone JNA. Onda je na red stigla „balvan revolucija“ i tako je moglo unedogled...

Ja sam svoj nastup završio sa Severinom koja se udala za Srbina. Profesor Cvrtila je dodao: „Dva puta“.

Hrvatski desničarski portali naprosto su poludeli posle emisije. Živopisno su me predstavljali, od ratnog huškača do rođaka Biljane Plavšić. Sve sa pitanjem: „Kako je Lazanski vaskrsnuo na HRT“? Najviše je penio bivši kapetan bojnog broda Jugoslovenske ratne mornarice i kasnije admiral Hrvatske ratne mornarice Davor Domazet Lošo, sa pitanjem: „Kako su zvali Lazanskog, a ne mene?“ Siroti Lošo, oduvek je nosio štucovane brkove u stilu otmenih bečkih kelnera, a ostao je u Beogradu do zadnjeg dana školovanja za čin admirala, skoro do kraja juna 1991. Posle je u hrvatskim medijima svoj predugi ostanak u Beogradu branio potrebom da sačeka da mu se naprave novi zubi. Kao, ostao je bez proteze, pa se nije mogao ranije vratiti u Hrvatsku. Valjda mu to Hrvatska, ipak, nije oprostila i zato ga i ne zovu na HRT. Zbog zubne proteze. Ja sa tim nemam ništa.

Jer, ja sam, kažu hrvatski desničari, vaskrsnuo na HRT-u. Priznajem, bilo mi je zabavno. Pre svega, sve je bilo kulturno. Svako je ostao pri svojim stavovima, ali smo se pristojno saslušali. Za početak, i to je nešto...