Opraštam se od pozorišta

U iščekivanju smo premijere predstave „Govorna mana” Gorana Markovića, autora i reditelja ove predstave, koja će biti izvedena u ponedeljak, 18. januara, u Gračanici. Produkciju potpisuje Narodno pozorište iz Prištine sa sedištem u Gračanici.

Glumac Tihomir Stanić rado se odazvao pozivu da tumači lik Mišela, a u podeli su i Jelena Orlović, mlada glumica iz Kosovske Mitrovice, Nebojša Đorđević i drugi. Scenograf je Goran Stojčetović, a kostimograf Jelisaveta Tatić Čuturilo. Predstava „Govorna mana” imaće i beogradsku premijeru u februaru na sceni Zvezdara teatra koji je koproducent predstave.

Goran Marković je crnu komediju „Govorna mana” napisao još 1997, ali delo, reklo bi se, nije izgubilo na aktuelnosti budući da progovara o tome kako postati ličnost, da li se harizma može stvoriti... Sa kakvim emocijama putujete u Gračanicu?

Raduje me što ću ponovo videti Gračanicu i freske na kojima sam prepoznao svoje rođake. Pre dvadesetak godina igrao sam predstavu u Peći, pa tim povodom obišao Pećku patrijaršiju i Dečane. Posle predstave deca su nam tražila autograme, ja sam potpuno spontano i nesvesno počeo da se potpisujem ćirilicom. U potrazi za sličnim ličnim iskustvom i nadahnućem i ovaj put idem na Kosovo. Svako vreme pruža pojedinim ljudima mogućnost da pod izgovorom: „Eto, došlo takvo vreme”, ili jednostavno bez izgovora, udovoljavaju svojoj gramzivosti. Otkada je sveta i veka na čoveku je da izabere da li će duhovno ili materijalno dobro određivati način na koji će živeti. Nadam se da će predstava biti dovoljno dobra da nam životi bar dok traje predstava ili sećanje na nju budu za nijansu lepši.

U najavi je i vaša nova predstava „Teatarmaher” koju planirate premijerno da izvedete u kafani „Zlatni bokal” u Skadarliji. Hoćete li to da pozorište preselite u kafanu? Zašto ste izabrali baš ovo Bernhardovo delo?

„Teatarmaher” je priča o glumcu koji je prinuđen da sa svojom porodicom izvodi svoj tekst „Točak istorije” po kafanama u provinciji, a u stvari je veliki traktat o smislu pozorišta i umetnosti uopšte. Činjenica je da je pozorište u Srbiji začeto u kafani kada je Miloš Obrenović u pauzama derta uz muziku dopuštao Joakimu Vujiću da izvede neku „posrbu”. Odnos aktuelne vlasti prema kulturi i sredstva koja se izdvajaju za pozorište vode nas u te početke. Naša predstava je jedan od dokaza da će opstati umetnost uprkos svemu. Nameravam da se ovom ulogom na neki način oprostim od pozorišta i potpuno posvetim radu na igranom filmu „Mi smo iz Jasenovca” koji pripremam već skoro celu deceniju.

Dugo u vama bukti želja da radite film o Jasenovcu. Dokle ste stigli u realizaciji ovog projekta?

Snimanje smo u stvari započeli pre godinu i po dana u Insbruku, na grobu Diane Budisavljević koja je bila akter spasavanja dece iz Jasenovca. Finansijski su nam pomogli grad Insbruk i gradonačelnica Kristina Opiz Plorer i to je jedina podrška koju smo dosad imali. Ipak, verujem da će u toku naredne godine film biti završen. Odrastao sam u neposrednoj blizini Jasenovca i ovaj film doživljavam kao ličnu obavezu prema žrtvama ustaškog terora i herojskom poduhvatu Diane Budisavljević i njenih saradnika koji su uspeli da iz tog pakla spasu više od 12.000 dece.

Čuda se ne dešavaju svaki dan. Smatrate da je naš ključni problem u regulativama i da previše očekujemo od pojedinca. Ipak, svi smo, često podvlačite, mnogo više očekivali od Ivana Tasovca, ministra za kulturu?

Ministar koji uspe da se izbori za značajan procenat u budžetu imao bi priliku da nešto uradi. Plašim se da Ivan Tasovac nikada nije imao autoritet i mogućnost da utiče na odluke vlade. I da je poslužio vlastima da svima nama, koji smo ga poznavali i cenili zbog uspeha sa Filharmonijom, zamažu oči i olakšaju apsolutnu marginalizaciju kulture u društvu.

Život je kratak, a umetnost večna. Da li je prošlo vreme velikih zvezda i kvalitetnih uzora? Ko su danas srpske zvezde javne scene?

I danas kad izađem na scenu, igram i za svoje prijatelje i uzore: Ljubu Tadića, Stevu Žigona, Petra Kralja, Đuzu Stoiljkovića, Mucija Draškića i mnoge druge koje sam srećom poznavao. I naravno, za svoju decu i njihove prijatelje, trudeći se da proniknem u srž njihovog interesovanja i estetskih kriterijuma. Današnje zvezde će srećom brzo nestati i biti zaboravljene, jer nikakve vrednosti neće ostaviti za sobom.

Ljudi žive pod stresom zbog raznoraznih okolnosti. Pritiska nas nemaština, krediti, nagomilani problemi... Protiv čega danas podižete glas?

Ne pamtim da smo ikada živeli u izobilju. Sećam se raznih restrikcija. Ipak, najteže je bilo kada su nam optimizam, nadu i veru u bolji život nalagali i naređivali. Izgleda da je i sada društvo zbog toga zapalo u apatiju. Verujem da ćemo ipak naći dovoljno ličnih razloga za sreću kada shvatimo koliko su nebitni i beznačajni oni ljudi koji zbog trenutnih funkcija misle da mogu da nam je nametnu.

Kakav je danas položaj umetnika u našem društvu?

Osiromašeni smo i poniženi i zato je i celo društvo takvo. Društvo koje prema umetnicima ne postupa „bolje nego što to oni zaslužuju” nema velikih izgleda. Pitanje je samo ko će biti prepoznat kao umetnik i ko još uopšte zbog kolaboracije sa svakom vlašću i neukusom koji komercijalni sadržaj neminovno sa sobom nosi zaslužuje da se nazove umetnikom.