Опраштам се од позоришта

У ишчекивању смо премијере представе „Говорна мана” Горана Марковића, аутора и редитеља ове представе, која ће бити изведена у понедељак, 18. јануара, у Грачаници. Продукцију потписује Народно позориште из Приштине са седиштем у Грачаници.

Глумац Тихомир Станић радо се одазвао позиву да тумачи лик Мишела, а у подели су и Јелена Орловић, млада глумица из Косовске Митровице, Небојша Ђорђевић и други. Сценограф је Горан Стојчетовић, а костимограф Јелисавета Татић Чутурило. Представа „Говорна мана” имаће и београдску премијеру у фебруару на сцени Звездара театра који је копродуцент представе.

Горан Марковић је црну комедију „Говорна мана” написао још 1997, али дело, рекло би се, није изгубило на актуелности будући да проговара о томе како постати личност, да ли се харизма може створити... Са каквим емоцијама путујете у Грачаницу?

Радује ме што ћу поново видети Грачаницу и фреске на којима сам препознао своје рођаке. Пре двадесетак година играо сам представу у Пећи, па тим поводом обишао Пећку патријаршију и Дечане. После представе деца су нам тражила аутограме, ја сам потпуно спонтано и несвесно почео да се потписујем ћирилицом. У потрази за сличним личним искуством и надахнућем и овај пут идем на Косово. Свако време пружа појединим људима могућност да под изговором: „Ето, дошло такво време”, или једноставно без изговора, удовољавају својој грамзивости. Откада је света и века на човеку је да изабере да ли ће духовно или материјално добро одређивати начин на који ће живети. Надам се да ће представа бити довољно добра да нам животи бар док траје представа или сећање на њу буду за нијансу лепши.

У најави је и ваша нова представа „Театармахер” коју планирате премијерно да изведете у кафани „Златни бокал” у Скадарлији. Хоћете ли то да позориште преселите у кафану? Зашто сте изабрали баш ово Бернхардово дело?

„Театармахер” је прича о глумцу који је принуђен да са својом породицом изводи свој текст „Точак историје” по кафанама у провинцији, а у ствари је велики трактат о смислу позоришта и уметности уопште. Чињеница је да је позориште у Србији зачето у кафани када је Милош Обреновић у паузама дерта уз музику допуштао Јоакиму Вујићу да изведе неку „посрбу”. Однос актуелне власти према култури и средства која се издвајају за позориште воде нас у те почетке. Наша представа је један од доказа да ће опстати уметност упркос свему. Намеравам да се овом улогом на неки начин опростим од позоришта и потпуно посветим раду на играном филму „Ми смо из Јасеновца” који припремам већ скоро целу деценију.

Дуго у вама букти жеља да радите филм о Јасеновцу. Докле сте стигли у реализацији овог пројекта?

Снимање смо у ствари започели пре годину и по дана у Инсбруку, на гробу Диане Будисављевић која је била актер спасавања деце из Јасеновца. Финансијски су нам помогли град Инсбрук и градоначелница Кристина Опиз Плорер и то је једина подршка коју смо досад имали. Ипак, верујем да ће у току наредне године филм бити завршен. Одрастао сам у непосредној близини Јасеновца и овај филм доживљавам као личну обавезу према жртвама усташког терора и херојском подухвату Диане Будисављевић и њених сарадника који су успели да из тог пакла спасу више од 12.000 деце.

Чуда се не дешавају сваки дан. Сматрате да је наш кључни проблем у регулативама и да превише очекујемо од појединца. Ипак, сви смо, често подвлачите, много више очекивали од Ивана Тасовца, министра за културу?

Министар који успе да се избори за значајан проценат у буџету имао би прилику да нешто уради. Плашим се да Иван Тасовац никада није имао ауторитет и могућност да утиче на одлуке владе. И да је послужио властима да свима нама, који смо га познавали и ценили због успеха са Филхармонијом, замажу очи и олакшају апсолутну маргинализацију културе у друштву.

Живот је кратак, а уметност вечна. Да ли је прошло време великих звезда и квалитетних узора? Ко су данас српске звезде јавне сцене?

И данас кад изађем на сцену, играм и за своје пријатеље и узоре: Љубу Тадића, Стеву Жигона, Петра Краља, Ђузу Стоиљковића, Муција Драшкића и многе друге које сам срећом познавао. И наравно, за своју децу и њихове пријатеље, трудећи се да проникнем у срж њиховог интересовања и естетских критеријума. Данашње звезде ће срећом брзо нестати и бити заборављене, јер никакве вредности неће оставити за собом.

Људи живе под стресом због разноразних околности. Притиска нас немаштина, кредити, нагомилани проблеми... Против чега данас подижете глас?

Не памтим да смо икада живели у изобиљу. Сећам се разних рестрикција. Ипак, најтеже је било када су нам оптимизам, наду и веру у бољи живот налагали и наређивали. Изгледа да је и сада друштво због тога запало у апатију. Верујем да ћемо ипак наћи довољно личних разлога за срећу када схватимо колико су небитни и безначајни они људи који због тренутних функција мисле да могу да нам је наметну.

Какав је данас положај уметника у нашем друштву?

Осиромашени смо и понижени и зато је и цело друштво такво. Друштво које према уметницима не поступа „боље него што то они заслужују” нема великих изгледа. Питање је само ко ће бити препознат као уметник и ко још уопште због колаборације са сваком влашћу и неукусом који комерцијални садржај неминовно са собом носи заслужује да се назове уметником.