Velikim ljudima ne drhti ruka

Šta je toliko originalno u slici smrti, pogotovo iz ratova? Svak zna da se u ratu gine, uglavnom nevini, mnogi vide užase sopstvenim očima, o njima se sluša dok svima ne dosade. Pa ipak, nekad se ovako desi da se slika samo jednog detalja izdvoji iz grozne mase. Snaga ovakve poruke smrti nije toliko u prekidu života, nego u moralnoj presudi. Čovek je do tada mislio da se to ipak dešava slučajno, nasumice, naleti zalutali metak, a sad oseti da neko sudi, neko ko sve zna i nema milosti. Saslušala je svedoke, donela odluku o toku istorije i saopštava je. Nikakve žalbe više ne pomažu.

Svi su znali odavno šta se dešava izbeglicama sa Bliskog istoka, još od bombardovanja Libije. Hiljade su se davile još tada u Mediteranu. Ali je vest nekako zataškavana. Nije stizala do Amerike i Evrope gde sede oni koji osmišljavaju ove ratove. I, kako to uvek biva, ubica se ohrabri kad mu zločin prođe nekažnjeno pa krene u nove podvige. Tako je zapaljena Sirija i ceo arapski svet. Napravljen je ekstremistički pokret sa ciljem da se destabilizuju Iran i Rusija. U igri je kontrola nad naftom i gasom. U igri je i svetska dominacija zapadnih sila. Velika igra. Bal vampira. Niko nije skrivao da su iza ovog plana Sjedinjene Države, Francuska, Velika Britanija, Turska, Saudijska Arabija, Katar i možda još poneka manje vidljiva državica. Veliki cilj opravdava najgora sredstva. Žao nam je, ali se mora. Posao je posao. Žene i mekušci neka zažmure. Velikim ljudima ne drhti ruka.

Ovo je najvažnije opravdanje: „kad se odvagaju dobro i zlo, u budućnosti će naše akcije doneti čovečanstvu više dobra nego zla”. Zvuči ubedljivo onima koji hoće da budu prevareni. Dželat je stavio nož pod grlo nevinoj žrtvi i još joj šapuće: budi srećna, zahvaljujući tebi bolje će živeti budući ljudi. Dželat se takoreći žrtvuje za opšte dobro. Šalje bombardere na cele narode, uništava plodove rada generacija ljudi – da bi ih oslobodio diktatora i pomogao im da žive u demokratiji. Ko će bolje?

Milioni ljudi na Bliskom istoku su stradali. Živeli su dobro i u Libiji i u Siriji dok nisu došli oslobodioci dirnuti njihovom patnjom. Sad porodice beže glavom bez obzira, deca ne mogu izaći na ulicu, ne rade ni škole ni bolnice, oružje je u svačijim rukama, na svakom koraku.

Stanko Cerović (Foto A. Anđić)

I sve se to može nepobitno dovesti do tačke na kojoj su donete ove odluke, posle hladnih i preciznih proračuna, sa svešću o svim neminovnim posledicama, u vladama nekoliko moćnih država. Kako je rekao Putin u Ujedinjenim nacijama: „Nije moguće da ne vidite šta ste uradili.

Nije moguće. Reč je o iskusnim vladama, to su centri racionalnog planiranja. Svaki čovek koji učestvuje o tom procesu odlučivanja zna šta će se desiti ljudima u državama koje su ovako razorene. To se pravda „državnim razlogom”. Mora se.

Računa se na medije da spreče ljude da shvate šta se oko njih dešava. Prikrije se svašta. I razaranje država, i stradanje miliona, čak i ako traje mesecima. Ako se otkrije – optuže žrtve: „kad se ne bi branile sve bi se davno završilo”. Sami su krivi. A na kraju krajeva, donećemo više dobra nego zla.

Pod uslovom da niko ne vidi fotografiju mrtvog dečaka na obali mora.

Takva je pogodba između naroda i vladajuće elite u modernim državama: elita obezbeđuje narodu red i mir i svakog meseca bar jedan dolar više na računu u banci, a narod, zauzvrat, ništa ne pita, pravi se da ništa ne zna. Prećutni dogovor je i da mediji stalno ponavljaju, ma šta se dešavalo, da smo mi uvek na dobroj i humanoj strani istorije. Nikome nije u interesu da probije balon iluzije.

Nije bilo predviđeno da talas izbeglica pređe evropske granice. U severnoj Africi je odavno bilo bezbroj izbeglica iz Iraka, Libije i Sirije, ali se o tome nije govorilo. O tome se nije govorilo ni dok su se davili u moru pokušavajući da se dokopaju obala Evrope. Ni dok su bili samo u Turskoj i na Balkanu. Tek kad su prodrli u Italiju i krenuli da se penju prema severu Evrope pukla je medijska brana. Ljudi ne vole masu stranaca, pogotovo muslimana. Sad bi moglo da se desi i nezamislivo: da neko probije led i počne da priča da su za ovo krive naše vlade.

Ljudi bi mogli da se uznemire.

A onda je jednoga jutra more donelo konačnu presudu smrti: leš malog Ajlana.

Nikakva pamet ni obrazovanje nikome nisu potrebni da se seti ko je kriv za ovu smrt i kako je do nje došlo. Fotografija Ajlanove smrti ima moć da bude nezaboravna. Nije dobro biti svedok zločina mafije. Ako mafija ima svetsku moć, a tebi je živeti negde u ovom svetu, imaš problem. I sa silama koje vladaju svetom i sa samim sobom.

Nije se slučajno papi, koji je i spontan čovek i poznavalac teologije, prosto otela iz duše rečenica: „Već je počeo Treći svetski rat”. Vatikan je jedna od najbolje informisanih institucija na svetu, tako da se ova rečenica odnosi pre svega na političku realnost i interese velikih sila. Ali ima i nešto dublje, ima teološko uverenje da je istorija ljudi na opasnoj prekretnici, pomalo kao da su se iracionalne sile zaverile protiv ljudi. Vodi se rat između velikih sila, ali se vodi i rat protiv čoveka. Leš Ajlana Kurdija ukazuje na obe dimenzije rata.

Jedan američki istoričar govori o ovoj epohi kao o „vremenu pristajanja”, u smislu da se ljudi ponašaju kao da su se pomirili sa najavljenom katastrofom. Pristaju na poniženje, na gaženje svega do čega im je stalo, na uništenje svoga društva, porodice, samih sebe; pristaju na duhovnu smrt. Nije da se plaše, nego nemaju snage da kažu „dosta”. Ovaj istoričar piše: „Većini ljudi je danas lakše da prihvate mogućnost kraja života na zemlji, nego mogućnost kraja kapitalizma.”

U pravu je, rezignacija se raširila svetom. To je gore od straha. Strah može da raspali čoveka. Prokleto je samo kad se više ne veruje ni u šta.

Ova konstatacija kao uzgred govori nešto strašno o promeni u strukturi ljudske psihe: ona znači da više nema nade. Nada je prozor koji je večno otvoren u ljudskoj duši, podiže pogled dalje i od smrti. Iz te rupe struji želja za životom i kad u njemu ništa ne valja. Bez toga prozora svi ljudi postoje samo kao telesine u totalnoj depresiji, ono kad ne mogu da ustanu iz kreveta, ni oči da otvore, ni reč da izgovore. Pošto se to sad dešava masovno, onda je u ovoj promeni u dubini psihe najveća originalnost epohe.