Великим људима не дрхти рука

Шта је толико оригинално у слици смрти, поготово из ратова? Свак зна да се у рату гине, углавном невини, многи виде ужасе сопственим очима, о њима се слуша док свима не досаде. Па ипак, некад се овако деси да се слика само једног детаља издвоји из грозне масе. Снага овакве поруке смрти није толико у прекиду живота, него у моралној пресуди. Човек је до тада мислио да се то ипак дешава случајно, насумице, налети залутали метак, а сад осети да неко суди, неко ко све зна и нема милости. Саслушала је сведоке, донела одлуку о току историје и саопштава је. Никакве жалбе више не помажу.

Сви су знали одавно шта се дешава избеглицама са Блиског истока, још од бомбардовања Либије. Хиљаде су се давиле још тада у Медитерану. Али је вест некако заташкавана. Није стизала до Америке и Европе где седе они који осмишљавају ове ратове. И, како то увек бива, убица се охрабри кад му злочин прође некажњено па крене у нове подвиге. Тако је запаљена Сирија и цео арапски свет. Направљен је екстремистички покрет са циљем да се дестабилизују Иран и Русија. У игри је контрола над нафтом и гасом. У игри је и светска доминација западних сила. Велика игра. Бал вампира. Нико није скривао да су иза овог плана Сједињене Државе, Француска, Велика Британија, Турска, Саудијска Арабија, Катар и можда још понека мање видљива државица. Велики циљ оправдава најгора средства. Жао нам је, али се мора. Посао је посао. Жене и мекушци нека зажмуре. Великим људима не дрхти рука.

Ово је најважније оправдање: „кад се одвагају добро и зло, у будућности ће наше акције донети човечанству више добра него зла”. Звучи убедљиво онима који хоће да буду преварени. Џелат је ставио нож под грло невиној жртви и још јој шапуће: буди срећна, захваљујући теби боље ће живети будући људи. Џелат се такорећи жртвује за опште добро. Шаље бомбардере на целе народе, уништава плодове рада генерација људи – да би их ослободио диктатора и помогао им да живе у демократији. Ко ће боље?

Милиони људи на Блиском истоку су страдали. Живели су добро и у Либији и у Сирији док нису дошли ослободиоци дирнути њиховом патњом. Сад породице беже главом без обзира, деца не могу изаћи на улицу, не раде ни школе ни болнице, оружје је у свачијим рукама, на сваком кораку.

Станко Церовић (Фото А. Анђић)

И све се то може непобитно довести до тачке на којој су донете ове одлуке, после хладних и прецизних прорачуна, са свешћу о свим неминовним последицама, у владама неколико моћних држава. Како је рекао Путин у Уједињеним нацијама: „Није могуће да не видите шта сте урадили.

Није могуће. Реч је о искусним владама, то су центри рационалног планирања. Сваки човек који учествује о том процесу одлучивања зна шта ће се десити људима у државама које су овако разорене. То се правда „државним разлогом”. Мора се.

Рачуна се на медије да спрече људе да схвате шта се око њих дешава. Прикрије се свашта. И разарање држава, и страдање милиона, чак и ако траје месецима. Ако се открије – оптуже жртве: „кад се не би браниле све би се давно завршило”. Сами су криви. А на крају крајева, донећемо више добра него зла.

Под условом да нико не види фотографију мртвог дечака на обали мора.

Таква је погодба између народа и владајуће елите у модерним државама: елита обезбеђује народу ред и мир и сваког месеца бар један долар више на рачуну у банци, а народ, заузврат, ништа не пита, прави се да ништа не зна. Прећутни договор је и да медији стално понављају, ма шта се дешавало, да смо ми увек на доброј и хуманој страни историје. Никоме није у интересу да пробије балон илузије.

Није било предвиђено да талас избеглица пређе европске границе. У северној Африци је одавно било безброј избеглица из Ирака, Либије и Сирије, али се о томе није говорило. О томе се није говорило ни док су се давили у мору покушавајући да се докопају обала Европе. Ни док су били само у Турској и на Балкану. Тек кад су продрли у Италију и кренули да се пењу према северу Европе пукла је медијска брана. Људи не воле масу странаца, поготово муслимана. Сад би могло да се деси и незамисливо: да неко пробије лед и почне да прича да су за ово криве наше владе.

Људи би могли да се узнемире.

А онда је једнога јутра море донело коначну пресуду смрти: леш малог Ајлана.

Никаква памет ни образовање никоме нису потребни да се сети ко је крив за ову смрт и како је до ње дошло. Фотографија Ајланове смрти има моћ да буде незаборавна. Није добро бити сведок злочина мафије. Ако мафија има светску моћ, а теби је живети негде у овом свету, имаш проблем. И са силама које владају светом и са самим собом.

Није се случајно папи, који је и спонтан човек и познавалац теологије, просто отела из душе реченица: „Већ је почео Трећи светски рат”. Ватикан је једна од најбоље информисаних институција на свету, тако да се ова реченица односи пре свега на политичку реалност и интересе великих сила. Али има и нешто дубље, има теолошко уверење да је историја људи на опасној прекретници, помало као да су се ирационалне силе завериле против људи. Води се рат између великих сила, али се води и рат против човека. Леш Ајлана Курдија указује на обе димензије рата.

Један амерички историчар говори о овој епохи као о „времену пристајања”, у смислу да се људи понашају као да су се помирили са најављеном катастрофом. Пристају на понижење, на гажење свега до чега им је стало, на уништење свога друштва, породице, самих себе; пристају на духовну смрт. Није да се плаше, него немају снаге да кажу „доста”. Овај историчар пише: „Већини људи је данас лакше да прихвате могућност краја живота на земљи, него могућност краја капитализма.”

У праву је, резигнација се раширила светом. То је горе од страха. Страх може да распали човека. Проклето је само кад се више не верује ни у шта.

Ова констатација као узгред говори нешто страшно о промени у структури људске психе: она значи да више нема наде. Нада је прозор који је вечно отворен у људској души, подиже поглед даље и од смрти. Из те рупе струји жеља за животом и кад у њему ништа не ваља. Без тога прозора сви људи постоје само као телесине у тоталној депресији, оно кад не могу да устану из кревета, ни очи да отворе, ни реч да изговоре. Пошто се то сад дешава масовно, онда је у овој промени у дубини психе највећа оригиналност епохе.