Teško je biti „čoek”, ali je još teže biti „nečoek”

Raširenu preko polovine prve strane beogradske Politike gledam opet fotografiju: čudno je to osećanje pustoši oko ove lutke. Mrtvo detence u mrtvoj prirodi. Ja bih ispod fotografije stavio jednu čuvenu rečenicu Dostojevskog: ne može se civilizacija graditi na smrti jednog jedinog nevinog deteta. Koliko znam, Dostojevski to nije rekao baš ovako, nego rečenica glasi: svi ideali ne vrede suza jednoga deteta. Ali iz celog njegovog dela, naročito iz Zločina i kazne, struji isti smisao, da ljudska svest ne može da pravi velike apstraktne konstrukcije na temeljima apsolutnog zla, čak ni ako izgleda da to zlo nije tako veliko, a ono što se gradi je veliko, lepo i dobro. Nikakvi ideali ne vrede jedne kapi soka života. U Zločinu i kazni je ta ideja još više izoštrena.

Tu nije u pitanju ubistvo nevinog deteta, nego ubistvo pokvarene babe čiji bi novac trebalo da omogući pametnom studentu da pomaže ljudima i uradi za njih mnogo toga dobrog. U tome je sukob Dostojevskog sa modernom civilizacijom. Ona kaže: može baba, a, ako mora, može i dete. On odgovara: ni baba, ni dete. On njoj: duša ne trpi u sebi tako podle računice, jer kroz njih ne može da teče život. Ona njemu: duša ne postoji, a ti si, Fjodore, budala.

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU