Тешко је бити „чоек”, али је још теже бити „нечоек”

Раширену преко половине прве стране београдске Политике гледам опет фотографију: чудно је то осећање пустоши око ове лутке. Мртво детенце у мртвој природи. Ја бих испод фотографије ставио једну чувену реченицу Достојевског: не можe се цивилизација градити на смрти једног јединог невиног детета. Колико знам, Достојевски то није рекао баш овако, него реченица гласи: сви идеали не вреде суза једнога детета. Али из целог његовог дела, нарочито из Злочина и казне, струји исти смисао, да људска свест не може да прави велике апстрактне конструкције на темељима апсолутног зла, чак ни ако изгледа да то зло није тако велико, а оно што се гради је велико, лепо и добро. Никакви идеали не вреде једне капи сока живота. У Злочину и казни је та идеја још више изоштрена.

Ту није у питању убиство невиног детета, него убиство покварене бабе чији би новац требало да омогући паметном студенту да помаже људима и уради за њих много тога доброг. У томе је сукоб Достојевског са модерном цивилизацијом. Она каже: може баба, а, ако мора, може и дете. Он одговара: ни баба, ни дете. Он њој: душа не трпи у себи тако подле рачунице, јер кроз њих не може да тече живот. Она њему: душа не постоји, а ти си, Фјодоре, будала.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ