Da li je usamljenost sudbina

Za svakog usamljenika nedeljno jutro je verovatno najdepresivniji deo poslednjeg dana u sedmici. Omamljenost protekle subotnje večeri, utopljene u beskrajnim količinama alkoholnih pića, ispraznim razgovorima sa najboljim drugarima, slušanju setne svirke olinjalih muzičara koji su svoje bitisanje sveli tek na pokoju napojnicu iskamčenu od pijanih gostiju, razmeni nežnosti sa nekom od dama koje su se igrom sudbine i same zatekle u životnom beznađu… A, posle svega, povratak otežalim koracima u opusteli dom, stropoštavanje u neraspremljen krevet, i – bekstvo u san prekidan košmarima…

Buđenje posle tako provedene noći bolno je, pa u neku ruku i besmisleno. Jer i u mamurnoj glavi ostaje saznanje da ono što će uslediti do večeri neće doneti ništa novo. Misli će se svesti na sledeći dan i gorku istinu da život ide dalje, neumoljivo, po svome, i – mimo nas.

Ili, kako bi to slikovito opisao američki kantri pevač Kris Kristoferson: „Probudih se u novo, nedeljno jutro. Svaki pokret glavom mi je pričinjavao bol. Pivo koje sam popio za doručak nije bilo loše, pa sam mu dodao još jedno – kao poslasticu. Potom sam počeo da kopam po ormanu u potrazi za najčistijom od svih mojih prljavih košulja. Umio sam se, očešljao i smandrljao niz stepenice u susret novom danu…”

Kristoferson je ovu pesmu napisao u vreme dok je radio kao domar u jednoj oronuloj zgradi u Nešvilu u kojoj je bila smeštena muzička izdavačka kompanija „Kolumbija rekords”. Ovo je bio zaista neobičan splet okolnosti, pošto je potonja svetska zvezda imao diplomu Univerziteta u Oksfordu i čin kapetana u oružanim snagama SAD budući da se školovao i na uglednoj vojnoj akademiji „Vest point”. Takođe, imao je licencu za pilotiranje helikopterom. Ipak, sve to ga nije sprečavalo da mete podove u „Kolumbija rekordsu”, čekajući svoj pravi čas. I bio je u pravu. Uspeh je bio neizbežan.

Kada je reč o kompoziciji „Osama nedeljnog jutra”, i za nju je vezan neuobičajen događaj. Kako je pre nekoliko godina pisao ugledni nedeljnik „Rolingstoun”, Kristoferson je prilikom jedne vožnje helikopterom prosto naterao tada već legendu kantri muzike Džonija Keša da odsluša „Osamu”. Keš je bio toliko oduševljen da je zamolio Krisa da je nikome drugome ne peva pošto je hteo prvi lično da je snimi.

Keš ju je snimio u jednom od svojih šou programa. Interesantno je da su cenzori iz televizijske kompanije Ej-Bi-Si insistirali da deo stiha koji kazuje „Molim boga da sam ukomiran” bude zamenjena sa puritanski prikladnijim: „Molim boga da sam kod kuće”. Keš ne samo da je odbio ovu primedbu, već je reč „ukomiran” tokom izvođenja posebno naglasio.

Ipak, prvi ju je 1969. zvanično objavio Rej Stivens. Kristoferson se sećao tog vremena: „Nikada niko pre toga nije bio spreman da uloži toliko para da bi snimio pesmu nekoga ko je u muzičkom svetu bio sasvim marginalna ličnost. Kada sam prvi put čuo snimak, a Rej je to uradio vrhunski, prosto sam morao da izađem iz izdavačke kuće, seo sam na stepenice i zaplakao. Bila je to predivna pesma”.

„Malo je stvaralaca koji su uspeli da u pravom trenutku uhvate tu magiju”, prisećao se i Stivens.

------------------------------------------------------------------------------

Osama nedeljnog jutra

Budim se u novo, nedeljno jutro

Svaki pokret glavom mi pričinjava bol

Pivo koje sam popio za doručak nije bilo loše

Zato sam mu dodao još jedno – za desert

Potom sam počeo da kopam po ormanu

Tražeći najčistiju od svih mojih prljavih košulja

Umio sam se, očešljao

I smandrljao niz stepenice u susret novom danu

Prethodne noći sam prosto „spržio” mozak

U dimu cigareta i pesama koje sam birao

Ipak, zapalih prvu, gledajući nekog klinca

Kako se maje sa konzervom koju je šutirao

A onda sam se uputio na drugu stranu puste ulice

Osećajući nedeljni miris pržene piletine

I to me vratilo u nešto

Što sam izgubio davno nekada, i negde, uz put

Na pločnicima nedeljnog jutra

Molim boga da sam ukomiran

Jer postoji nešto u tim nedeljnim jutrima

Što čini da se telo oseća usamljenim

I to nije ništa do neka vrsta umiranja

Polu usamljenost, poput zvuka

Na još uspavane ulične trotoare

Spušta se osama nedeljnog jutra

U parku sam ugledao jednog oca

Sa nasmejanom kćerkom na ljuljašci

Zastao sam pored Nedeljne škole

I poslušao pesmu koju su unutra pevali

Potom se uputih kući

A negde u daljini čulo se usamljeno zvono

Koje odzvanjalo uzduž kanjona

Poput snova koji su koliko juče isparili

Na pločnicima nedeljnog jutra

Molim boga da sam ukomiran

Jer postoji nešto u tim nedeljnim jutrima

Što čini da se telo oseća usamljenim…