Pronađeno u prevodu

Ugledna američka novinarka, novajlija na Balkanu, bila je posle 5. oktobra zbunjena kada je čula za nevladinu organizaciju u čijem se nazivu pominje kulturna dekontaminacija: „Dekontaminacija? Ali ja želim da pišem o ljudskim bićima”.

Značenje i smisao često budu izgubljeni u prevodu. Neki od velikih holivudskih hitova uspeh duguju ovom nepresušnom izvoru nesporazuma i frustracija. Ali, nekada nam prevod može pomoći da razumemo teške, opasne ili podmukle reči koje su se odomaćile, floskule koje često izgovaramo ne razmišljajući šta time govorimo i prizivamo ili koga, možda nesvesno, izbacujemo iz domena ljudskosti. Dakle, o čemu govorimo kada kažemo dekontaminacija?

Ta reč se širom sveta koristi isključivo u kontekstu zagađenja izazvanog pošastima kao što su opasni virusi, radijacija, otrovi ili pacovski izmet. Nažalost, Srbija je bila prva u kojoj je kontaminacija pre dve decenije vezana za nešto što (nacionalistički) neistomišljenici nose u sebi. Od tada u ovom značenju nije stigla mnogo dalje od Republike Srpske, koja je vremenom dobila i svoju „Drugu Srpsku” i odgovarajući ogranak „industrije holokausta”. Danas u pojmu kulturna dekontaminacija opstaje ono najgore iz devedesetih – sklonost da drugačiji ljudi budu posmatrani kao gamad, otpad i smrtonosna pretnja.

Strani jezici mogu pomoći da bolje razumemo i neke fraze koje zvuče sasvim benigno. Na primer, svako ko na engleskom danas izgovori „budi kulturan” ili „on je nekulturan” može da računa da će biti ismejan i obeležen kao besramni snob i devetnaestovekovni elitista.

Srbija je jedna od brojnih zemalja, uglavnom u Istočnoj Evropi, u kojoj je pozivanje na „pravu”, kulturnu kulturu i dalje legitimno. Ono je, po pravilu, vezano za različite privilegije – naš strah da ih možemo izgubiti ili brigu roditelja da ih nećemo ni steći ako ne budemo doživljeni kao kulturni, što znači različiti od onih koji to navodno nisu. Naime, „nekulturni” su ovde uvek nekako manje ljudi, primitivci koji se ne računaju, niža bića čiji stavovi i potrebe nisu dostojni uvažavanja.

Nažalost, konzumiranje navodno jedine prave kulture – one koja je složena, nerazumljiva i teška, u Srbiji nije samo obeležje distinkcije koje treba da legitimiše klasne i statusne hijerarhije i dominaciju. Siromašne, potčinjene „mase” ovde nisu uokvirene samo kao nekulturna svetina ili stoka bez ukusa. One predstavljaju, kako sugeriše nadahnuti Dinko Gruhonjić, spoj krvožednih pripadnika starijih generacija, koje su stasavale „s penom, s besnilom na usnama”, i mlađih, koji treba „da dovrše pokolj koji su im očevi započeli”. Srbi koji nisu kulturni redovno bivaju predstavljeni kao pravoslavne mašine za ubijanje na stendbaju, uvek spremne da proizvode „Srebrenice” kao što civilizovani Nemci proizvode „folksvagene”.

Kulturni ovde obično vole da istaknu i da su pismeni. Floskula o „funkcionalno nepismenima” – kojih je, zavisno od fluidnog kriterijuma i zabrinutosti hronično zgađenog intelektualca, između 25 i 70 odsto – postala je jedan od glavnih antidemokratskih argumenata u uporno klevetanoj Srbiji, koja, ako je verovati Unesku, ima zavidnu stopu pismenosti od čak 98,1 odsto. U građanskim fantazijama, kada bi vlast birali samo „funkcionalno pismeni”, bilo NATO stranci bilo domaće elite, Srbija bi bila srećna, bogata i evropska. U malograđanskoj realnosti, pismenost je sve češće poslednje utočište protuva koje nemaju šta da kažu.

Nekada je teške reči, dušebrižničke dijagnoze i sofisticirane klevete potrebno prevoditi, nekada se uruše u sudaru sa činjenicama, a nekada je dovoljno sačekati nekoliko godina da bi se argumentacija rasprsnula kao mehur od sapunice. Ne treba zaboraviti da je o Srbiji govoreno i kao o zemlji mimo sveta, koja se kreće unazad, u prošlost, dok „se u svetu granice prelaze biciklima, gotovo u kupaćim kostimima”, kako je 2005. godine rekao Laslo Vegel.

Svi smo deca iste balkanske kulture i obe Srbije imaju svoje pismene i kulturne zilote. Nakratko su ih ujedinili „Parovi” i „Farma”, vulgarni plodovi surove tranzicije oko kojih su zajedničkim snagama širili moralnu paniku. Ipak, samo u onoj Srbiji koja je devedesetih bila druga isključivost i (kulturnom) kulturom legitimisana mržnja izrodili su seriju neobičnih, neretko perverznih fenomena čija se prava priroda krije iza politički korektnih i zvučnih reči. Njih je neophodno prevesti da ne bi stvarali iluzije o našim neobičnim liberalima.

Na primer, kosmopolitizam u tom miljeu po pravilu samo skriva jedan, u suštini sasvim tipičan, ružni šovinizam, izražen u preziru elitističke imaginarne zajednice prema „necivilizovanom” narodu. I deklarativni antifašizam naših evropeizatora je često ispravnije nazvati anti-antifašizamom. Aušvic tu mnogima nije strašan i neprihvatljiv po sebi. Čitajući brojne statuse na društvenim mrežama, stiče se utisak da nije malo „kulturnih” kojima bi sve u vezi s Aušvicom bilo sasvim u redu da su vozovi ljude u gasne komore dovozili s Cecinih koncerata.

Srbi koji zaslužuju da žive, glasaju i vladaju su valjda oni koji idu na izvođenja komada urkulturne Biljane Srbljanović, rezignirane prosvetiteljke koja voli da se pohvali da je „po obrazovanju doktorand” (u prevodu studentkinja). Po broju pominjanja filozofije palanke moglo bi se zaključiti da su obožavaoci ljutite liberalke koja „nosi Pradu” – po tvrdnji dugogodišnjih saborca s antinacionalističkog foruma „Vasin svet”, čitali Konstantinovićevu bolno pretencioznu nacifikaciju Srpstva. U stvarnosti, većina se zadovolji hipsterskim tekstovima ponosno „normalnog” i blaziranog Branislava Dimitrijevića, lajt, 2.0 verzije Radomira Konstantinovića, dizajnirane po meri „desperatne” postmoderne Srbije.

Nažalost, naši kulturni, funkcionalno pismeni i normalni dekontaminatori ne mogu da očekuju prevodilačku pomoć. Sve što bi anglosaksonska publika mogla da pronađe u prevodu iscrpljujuće tirade „subotičkog Hegela” su stavovi, razmišljanja i logika koju su odavno pohranili u lagumima svoje neslavne intelektualne prošlosti. Bojim se da je knjiga „Filosofija palanke”, nepresušno vrelo „građanske” mržnje, danas neprevodiva na engleski – mada verujem da bi polovinom devetnaestog veka bila veliki hit među britanskim arnoldijancima, koji su tvrdili da je radnička klasa necivilizovana, sirova i polurazvijena.

Ipak, ovdašnje samoproglašene kosmopolite i antifašisti mogli bi da se poigraju tako što će sami prevesti naslov i nekoliko rečenice svoje otrovne „Biblije”. Teško je ne suočiti se s merom u kojoj sve to zvuči jadno i snobovski. Možda uz pomoć jezika američke moći (i kulture) neki od njih konačno počnu i da, citiraću ovde mučnu etiketu kojom se „proslavio” filozof Rastislav Dinić, umesto „zveri srpskih” oko sebe vide ljudska bića. Mnogo toga se može prepoznati i pronaći u prevodu.