Diskretni šarm Teherana

Osamdesetih godina prošlog veka u Bosni i Hercegovini egzistirali su islam – tradicionalan, mehak, šarmantan, uljudan – i Jugoslavija, sa svim dobrim i lošim stranama. Već u detinjstvu usvajali smo osnovne pojmove muslimanskog verskog obreda i nasleđa, pa dženaza, ahiret, tabut, mejit i dženet (posmrtni ceremonijali su uvek upečatljiviji od životnih), kao ni pretežan deo dragocenog Škaljićevog „Rečnika turcizama”, nisu zahtevali tumača.

A na zidu najčuvenije poslastičarnice na sarajevskoj Baščaršiji visile su osveštane ikone jugoslovenske politike nesvrstavanja – portreti Josipa Broza Tita i Gamala Abdela Nasera. U tako ušuškanom ambijentu začinjale su se verski i, bezbeli, polno mešovite romanse, sklopljeni transetnički brakovi, rađana deca pomešane krvi i nacionalno neutralnih imena, utvrđen rodbinski institut „šišanog” i „venčanog” kumstva…

Otkud onda da Bosnu onomad snađe stotinu jada i kako to da se sunovrati tu gde je danas i gde će, po svemu sudeći, biti i sutra?

Mlađem čitaocu jedva da će, sem Alije Izetbegovića, nešto značiti imena Omera i Saliha Behmena, Ismeta Kasumagića, Hasana Čengića, Rušida Prgude, Derviša Đurđevića, Melike Salihbegović, Mustafe Spahića, Džemala Latića, Edhema i Đule Bičakčić, Huseina Živalja. Reč je o ljudima koji su u multietničkoj Bosni, i Jugoslaviji, sebe smatrali pripadnicima panislamističkog pokreta. Petorica starijih među njima, poput Alije, odmah posle Drugog svetskog rata osuđeni su na višegodišnju robiju zbog bliskosti profašističkim krugovima i članstva u ilegalnoj organizaciji „Mladi muslimani”, ideološki bliskoj zabranjenoj „Muslimanskoj braći” u Egiptu.

U proleće 1983. pronela se vest da su ponovo uhapšeni, ovoga puta svi navedeni. Optužnica im je pripisivala opsednutost idejom islamskog preporoda i „islamizacije muslimana”, vezu s neprijateljskom emigracijom u inostranstvu, tvrdnje da su ugroženi od Srba, tih „pijanih koljača” koji misle samo kako da istrebe komšije, te da „muslimanima ne treba drugo bratstvo osim bratstva u islamu”, konačno i autorstvo programskog spisa „Islamska deklaracija”. Tužiocu je posebno zapela za oko Izetbegovićeva teza da „islam mora biti državno uređenje u svim zemljama gde živi islamsko stanovništvo”, i da treba uporno „stvarati uslove kako bi Bosna i Hercegovina jednog dana bila islamska republika”.

Iz zvaničnih državnih medija bosanska javnost saznavala je kako su uhapšeni saglasni u proceni da će islamska revolucija u Iranu proizvesti pozitivan uticaj na položaj jugoslovenskih muslimana, naročito u Bosni, te da je iranska revolucija početak stvaranja jedinstvene muslimanske države koja će obuhvatiti sve oblasti u svetu većinski nastanjene muslimanskim življem, smatrajući Ruholaha Musavija, to jest iranskog ajatolaha Homeinija, za jedinog istinskog vođu svih muslimana u svetu. Zalagali su se, navodno, i za sopstvenu zastavu, vladu, vojsku, policiju i sudstvo na šerijatskim osnovama. Neki od njih su, navodno (Behmen, Bičakčić, Živalj, Kasumagić, Čengić), tajno putovali u Teheran, učestvovali na kongresu ujedinjenja sunita i šiita, upoznali čuvare islamske revolucije (pazdarane) i u najcrnjem svetlu predočavali nevolje jugoslovenske muslimanske zajednice, zahtevali sveobuhvatnu iransku pomoć.

Od ove „robijaške družine”, kako su ih početkom devedesetih godina nazivali profesor Muhamed Filipović i Adil Zulfikarpašić, politički se distancirajući od Stranke demokratske akcije, koju su zajednički stvorili, poznavao sam samo dvoje – pesnike Salihbegovićku i Latića. Melika će kasnije, po ugledu na arapski svet, svoje ime promeniti u Melika Salihbeg Bosnavi, a Latić svoje narodsko Džemal presložiti u Džemaludin (din je islam, vera). Oboje su, kao i ja, bili članovi Udruženja književnika i štampali kod istog sarajevskog izdavača. Odmah po hapšenju, doduše, Melika Bosnavi isključena je iz književničke organizacije, a Latić se prečlanio u Udruženje književnika Srbije, nalazeći da Francuska 7 odiše dovoljnom merom stvaralačke slobode. Moguće da je Bosnavijevu sprečavao da to isto učini navod koji joj je pripisivala optužnica da je „iransko-irački rat početak stvaranja svetske islamske države koja će obuhvatiti i Bosnu i Hercegovinu, Kosovo, sve do Slavonskog Broda”.

Stanovište srpske zajednice u Bosni prema sarajevskom procesu, bar u krugovima liberalnih intelektualaca, usmeravalo se u nekoliko pravaca, najpre ka tome da je reč o sudskoj i političkoj lakrdiji, zatim da delovanje revivalističke grupe bar nije uzdizalo duh ustaštva, te da je dobrodošao svaki bunt protiv tvrdokorne bosanske komunističke garniture koja je smatrana antisrpskom. Na srpskoj strani, lišenoj svake zluradosti, čak se uočavala jednodušna solidarnost s ljudima koji stradaju od zajedničkog tiranina.

U završnici, sudska presuda rasula je ovu družinu po zatvorima širom Jugoslavije. Izgledalo je da se u isto vreme rasuo i jedan san, makar pogrešan, nerealan, san o kako-tako zgrabljenom i kakvom-takvom identitetu.

Koju godinu kasije susretali smo Salihbeg Bosnavijevu u šetnji po zasneženim zimskim izletištima iznad grada. Umotanu širokim crnim nikabom, uzdrmanu starom slabošću kičme, samu i žalosnu na snežnoj i osunčanoj pučini. Odavno je bila prestala da se s bilo kime rukuje, čak i verbalno pozdravlja. O ostalim robijašima slušalo se sve manje i sve ređe. Poslednji od njih, Izetbegović, na slobodu je dospeo u novembru 1988. godine. „Još dok sam bio u zatvoru”, saopštio je kasnije, „razmišljao sam o formiranju političke stranke.”

S formiranjem SDA celokupna zatvorska družina ponovo je bila na okupu, u samom njenom središtu, u gotovo identičnoj formacijskoj hijerarhiji. Istovremeno, u javnom saobraćanju pojavile su se nove reči, nova usmena gramatika, ganc nova sintaksa kojoj je već potreban prevodilac, morfologija tek izašla ispod čekića, fonetika s novopronađenim mekim i tvrdim suglasnicima, tuđinskim, razornim i pretećim, potvrđujući pravilo da se sve na ovom svetu, dobro i zlo, najpre i isključivo dogodi u jeziku. Na ulicama i u državnim zgradama pojavile su se nove modne pojedinosti – ovom postupnošću: hidžab, nikab, burka.

Sa zida su skliznuli portreti očeva nesvrstanosti, umesto njih osvanuli su ramovi s likom „jedinog istinskog vođe svih muslimana u svetu”, ajatolaha Homeinija, i njegovog poverenika za Bosnu, Alije Izetbegovića. U novinama dirljive osmrtnice povodom godišnjica smrti, potpisane imenima bosanskih patriota.

Oružje, borci u ime Alaha milostivog, verska pouka, islamske sekte, antizapadne obaveštajne službe, iranski instruktori, saudijski krediti – sve je to sledilo logiku „obližnje Ankare” naspram „dalekih Pala i Trebinja”. Onako kako su oči ovih kuranskih snevača bile zagledane u slatke čari Bliskog i Dalekog istoka, Istok – Bliski i Daleki – merkao je njihovu kuću, njihovu bogomolju, zgodno tranzitno mesto Alahovih osvetnika za sva zla i uvrede nanesene od nevernika.

Nikada me, međutim, nije napustio utisak kako reč beše o grupi ljudi s društvene margine, opijenih jednom totalitarnom idejom. Ipak, daleko od toga da sam ikada ijednog od njih nazivao Turčinom, kao što je u svom dnevniku tvrdio britanski političar Pedi Ešdaun. Po ranama izgubljenog identiteta se ne kopa. Nije ljudski, nije građanski pristojno.