Дискретни шарм Техерана

Осамдесетих година прошлог века у Босни и Херцеговини егзистирали су ислам – традиционалан, мехак, шармантан, уљудан – и Југославија, са свим добрим и лошим странама. Већ у детињству усвајали смо основне појмове муслиманског верског обреда и наслеђа, па џеназа, ахирет, табут, мејит и џенет (посмртни церемонијали су увек упечатљивији од животних), као ни претежан део драгоценог Шкаљићевог „Речника турцизама”, нису захтевали тумача.

А на зиду најчувеније посластичарнице на сарајевској Башчаршији висиле су освештане иконе југословенске политике несврставања – портрети Јосипа Броза Тита и Гамала Абдела Насера. У тако ушушканом амбијенту зачињале су се верски и, безбели, полно мешовите романсе, склопљени трансетнички бракови, рађана деца помешане крви и национално неутралних имена, утврђен родбински институт „шишаног” и „венчаног” кумства…

Откуд онда да Босну ономад снађе стотину јада и како то да се суноврати ту где је данас и где ће, по свему судећи, бити и сутра?

Млађем читаоцу једва да ће, сем Алије Изетбеговића, нешто значити имена Омера и Салиха Бехмена, Исмета Касумагића, Хасана Ченгића, Рушида Пргуде, Дервиша Ђурђевића, Мелике Салихбеговић, Мустафе Спахића, Џемала Латића, Едхема и Ђуле Бичакчић, Хусеина Живаља. Реч је о људима који су у мултиетничкој Босни, и Југославији, себе сматрали припадницима панисламистичког покрета. Петорица старијих међу њима, попут Алије, одмах после Другог светског рата осуђени су на вишегодишњу робију због блискости профашистичким круговима и чланства у илегалној организацији „Млади муслимани”, идеолошки блиској забрањеној „Муслиманској браћи” у Египту.

У пролеће 1983. пронела се вест да су поново ухапшени, овога пута сви наведени. Оптужница им је приписивала опседнутост идејом исламског препорода и „исламизације муслимана”, везу с непријатељском емиграцијом у иностранству, тврдње да су угрожени од Срба, тих „пијаних кољача” који мисле само како да истребе комшије, те да „муслиманима не треба друго братство осим братства у исламу”, коначно и ауторство програмског списа „Исламска декларација”. Тужиоцу је посебно запела за око Изетбеговићева теза да „ислам мора бити државно уређење у свим земљама где живи исламско становништво”, и да треба упорно „стварати услове како би Босна и Херцеговина једног дана била исламска република”.

Из званичних државних медија босанска јавност сазнавала је како су ухапшени сагласни у процени да ће исламска револуција у Ирану произвести позитиван утицај на положај југословенских муслимана, нарочито у Босни, те да је иранска револуција почетак стварања јединствене муслиманске државе која ће обухватити све области у свету већински настањене муслиманским живљем, сматрајући Рухолаха Мусавија, то јест иранског ајатолаха Хомеинија, за јединог истинског вођу свих муслимана у свету. Залагали су се, наводно, и за сопствену заставу, владу, војску, полицију и судство на шеријатским основама. Неки од њих су, наводно (Бехмен, Бичакчић, Живаљ, Касумагић, Ченгић), тајно путовали у Техеран, учествовали на конгресу уједињења сунита и шиита, упознали чуваре исламске револуције (паздаране) и у најцрњем светлу предочавали невоље југословенске муслиманске заједнице, захтевали свеобухватну иранску помоћ.

Од ове „робијашке дружине”, како су их почетком деведесетих година називали професор Мухамед Филиповић и Адил Зулфикарпашић, политички се дистанцирајући од Странке демократске акције, коју су заједнички створили, познавао сам само двоје – песнике Салихбеговићку и Латића. Мелика ће касније, по угледу на арапски свет, своје име променити у Мелика Салихбег Боснави, а Латић своје народско Џемал пресложити у Џемалудин (дин је ислам, вера). Обоје су, као и ја, били чланови Удружења књижевника и штампали код истог сарајевског издавача. Одмах по хапшењу, додуше, Мелика Боснави искључена је из књижевничке организације, а Латић се пречланио у Удружење књижевника Србије, налазећи да Француска 7 одише довољном мером стваралачке слободе. Могуће да је Боснавијеву спречавао да то исто учини навод који јој је приписивала оптужница да је „иранско-ирачки рат почетак стварања светске исламске државе која ће обухватити и Босну и Херцеговину, Косово, све до Славонског Брода”.

Становиште српске заједнице у Босни према сарајевском процесу, бар у круговима либералних интелектуалаца, усмеравало се у неколико праваца, најпре ка томе да је реч о судској и политичкој лакрдији, затим да деловање ревивалистичке групе бар није уздизало дух усташтва, те да је добродошао сваки бунт против тврдокорне босанске комунистичке гарнитуре која је сматрана антисрпском. На српској страни, лишеној сваке злурадости, чак се уочавала једнодушна солидарност с људима који страдају од заједничког тиранина.

У завршници, судска пресуда расула је ову дружину по затворима широм Југославије. Изгледало је да се у исто време расуо и један сан, макар погрешан, нереалан, сан о како-тако зграбљеном и каквом-таквом идентитету.

Коју годину касије сусретали смо Салихбег Боснавијеву у шетњи по заснеженим зимским излетиштима изнад града. Умотану широким црним никабом, уздрману старом слабошћу кичме, саму и жалосну на снежној и осунчаној пучини. Одавно је била престала да се с било киме рукује, чак и вербално поздравља. О осталим робијашима слушало се све мање и све ређе. Последњи од њих, Изетбеговић, на слободу је доспео у новембру 1988. године. „Још док сам био у затвору”, саопштио је касније, „размишљао сам о формирању политичке странке.”

С формирањем СДА целокупна затворска дружина поново је била на окупу, у самом њеном средишту, у готово идентичној формацијској хијерархији. Истовремено, у јавном саобраћању појавиле су се нове речи, нова усмена граматика, ганц нова синтакса којој је већ потребан преводилац, морфологија тек изашла испод чекића, фонетика с новопронађеним меким и тврдим сугласницима, туђинским, разорним и претећим, потврђујући правило да се све на овом свету, добро и зло, најпре и искључиво догоди у језику. На улицама и у државним зградама појавиле су се нове модне појединости – овом поступношћу: хиџаб, никаб, бурка.

Са зида су склизнули портрети очева несврстаности, уместо њих осванули су рамови с ликом „јединог истинског вође свих муслимана у свету”, ајатолаха Хомеинија, и његовог повереника за Босну, Алије Изетбеговића. У новинама дирљиве осмртнице поводом годишњица смрти, потписане именима босанских патриота.

Оружје, борци у име Алаха милостивог, верска поука, исламске секте, антизападне обавештајне службе, ирански инструктори, саудијски кредити – све је то следило логику „оближње Анкаре” наспрам „далеких Пала и Требиња”. Онако како су очи ових куранских сневача биле загледане у слатке чари Блиског и Далеког истока, Исток – Блиски и Далеки – меркао је њихову кућу, њихову богомољу, згодно транзитно место Алахових осветника за сва зла и увреде нанесене од неверника.

Никада ме, међутим, није напустио утисак како реч беше о групи људи с друштвене маргине, опијених једном тоталитарном идејом. Ипак, далеко од тога да сам икада иједног од њих називао Турчином, као што је у свом дневнику тврдио британски политичар Педи Ешдаун. По ранама изгубљеног идентитета се не копа. Није људски, није грађански пристојно.